Ceh „strateškog partnerstva“ Srbije i Rusije

Odustajanje Rusije od gasovoda Južni tok izazvalo je čitav niz preispitivanja u Srbiji o takozvanom strateškom energetskom partnerstvu sa Rusijom. Analitičari tvrde da Južni tok jeste propao zbog sukoba Evropske unije (EU) i Rusije, ali da je činjenica da je Srbija kroz maglovite aranžmane sa Rusijom praktično poklonila energetske resurse ruskoj strani, i da je takođe ostala bez ikakvih garancije da materijalnu štetu može da nadoknadi. Navodi se tako da Srbija nema prava da traži nazad Naftnu industriju Srbije (NIS), čija prodaja je bila povezana sa izgradnjom trase Južnog toka kroz Srbiju, jer takva klauzula u ugovoru ne postoji. Srpski političari jednostavno nisu verovali da će taj projekat propasti!

Skupe greške

„Tek ćemo videti političke razmere štete, ali je sasvim sigurno da će Srbija imati znatne ekonomske posledice zbog propasti Južnog toka“, ocenjuje Milan Ćulibrk, glavni urednik nedeljnika NIN. On navodi da postoji bojazan od jačanja evroskepticizma, iako je Rusija zvanično odustala od gradnje gasovoda. U razgovoru za DW Ćulibrk upozorava da nema mnogo koristi od ljutnje na Brisel ili Moskvu jer je o eventualnom otkazivanju Južnog toka trebalo da se vodi računa mnogo ranije – kada se, pre sedam godina, sklapao energetski sporazum sa Rusijom.

„Mi to nismo uradili, i kako čujemo i od nadležnih ministara u Vladi, sada nećemo moći da tražimo ni reviziju tog sporazuma. Problem je što mi stratešku energetsku saradnju sa Rusijom nismo postavili na zdrave ekonomske osnove“, kaže Ćulibrk. Taj dogovor se temeljio na politici. „Sada je kasno govoriti o tome, ali je to dobra pouka za ubuduće: da se nikada više ne sklapaju aranžmani na osnovu dobrih političkih odnosa nego na osnovu čiste i precizne ekonomske računice.“

Činjenica je da Srbija nema valjanu alternativu za ruski gas, ističe za DW Tanja Jakobi, urednica magazina Biznis i finansije, ali je takođe činjenica da je taj energetski paket sa Rusijom trebalo bolje da razmotrimo: „Važno je podsetiti da su se svi akteri koji su danas i u vlasti i u opoziciji prosto utrkivali da kažu kako je baš zbog njih taj sporazum potpisan. Tako da je kod nas zbog toga i ugašena svaka moguća diskusija da li je to trebalo ili nije trebalo drugačije da se uradi. A sa druge strane, ruski interesi kroz NIS su sada na takav način ušančeni u Srbiji da je u ovom trenutku prosto i nemoguće razmišljati o tome.“

Cena loših poteza

Jakobi energetsko partnerstvo sa Rusijom tumači kao dogovor dve nejednake strane – jedne jake i velike, a druge „strahovito male“. „A taj manji partner pored toga ne ulaže dovoljno pameti u to šta bi mogao da uradi. Ta neravnoteža je ogromna, i mi ćemo tek videti kakve će posledice ostaviti. Mi smo pominjali samo NIS, ali tu je i Srbijagas. Kada bi država čak i htela da izvrši restrukturiranje tog preduzeća, pokazalo bi se da tu postoje razni interesi koji su čak jači i od državnih interesa“, smatra Jakobi. Dodaje da igra interesa daleko prevazilazi pitanje direktora Srbijagasa – a na toj poziciji je socijalista Dušan Bajatović koji je, kako se smatra u javnosti, dobio bitku sa bivšom ministarkom energetike Zoranom Mihajlović, iako ova dolazi iz višestruko popularnije stranke.

Milan Ćulibrk smatra da neke odgovore duguje i Brisel. Zašto je Evropska unija ćutala dok su potpisivani sporazumi o Južnom toku sa Bugarskom, Mađarskom, Italijom, pita se on. „Sa druge strane, ne može se reći da je energetsko partnerstvo sa Rusijom bilo pogubno po Srbiju, jer Srbija jednostavno nema alternativu. Mi jednostavno nemamo drugo mesto gde možemo da kupujemo gas, a uostalom ruski gas kupuje čitava Evropa. Naš problem je što sada imamo samo jedan pravac snabdevanja i zavisimo od dešavanja u Ukrajini. Evropa ima alternativne puteve a mi ga nemamo, i to nikada nije bilo dobro“, dodaje Ćulibrk.