Gasovod je mrtav, živeo gasovod!

Ruski predsednik Vladimir Putin je putem državnih medija ruskoj javnosti predočio još jednu pobedu: Odustajanjem od gradnje Južnog toka opet je pokazao tim Evropljanima! Rusija će se preorijentisati na druge delove sveta, a oni neka vide odakle će stizati gas! Putinov ministar energetike Aleksandar Novak je naglasio da je to bila lična odluka predsednika.

U stvarnosti sve to izgleda nešto drugačije nego u svetu jednostavne ruske propagande. Sigurno se ne radi o Putinovoj pobedi, ali to nije ni njegov poraz, kako tvrde neki evropski komentatori. U suštini, ruski predsednik se samo fleksibilno prestrojio ne gubeći iz vida ni svoje strateške ciljeve ni svoje najvažnije mušterije za gas – Evropljane. Proklamovani cilj Južnog toka je bio da ruski gas na putu za Evropsku uniju zaobiđe Ukrajinu. Ekonomski bi se to moglo protumačiti kao minimalizovanje tranzitnog rizika, tog mišljenja su i strani partneri u projektu, kao što je nemački Vinteršal.

Za Kremlj je geopolitika bila važnija. Gradnja tog gasovoda bi bitno povećala zavisnost neposlušne Ukrajine od ruske isporuke energenata. Naime, u slučaju ruske blokade isporuke gasa, Ukrajina sada uvek može da iz tranzitnog gasovoda preusmeri nešto gasa za sebe.

Turska kao tranzitna zemlja

U sukobu sa Ukrajinom koji je poprimio razmere rata Južni tok je za Moskvu postao strateški još važniji. Zato je sada parola: Gasovod je mrtav, živeo gasovod! Tako je Putin prilikom posete Turskoj najavio novi građevinski projekat – izgradnju crnomorskog gasovoda prema Turskoj sa kapacitetom koji bi bio identičan sa planiranim mogućnostima Južnog toka – reč je o 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje.

Spektakularno obustavljanje projekta Južni tok neopravdano je zasenilo ovu činjenicu. Ruski predsednik je pri tom započeo novu geopolitičku igru – energetski most prema Evropi trebalo bi da bude Turska. Zbog mnogo kraćeg podvodnog puta, ovaj projekat će biti i znatno jeftiniji. A Turska će za svoje potrebe uvoziti samo 14 milijardi kubnih metara.

Predviđeno je da ostatak od 50 milijardi kubnih metara gasa bude sproveden do grčke granice, to je nekoliko minuta nakon što je Putin saopštio svoju odluku objasnio šef Gazproma Aleksej Miler. Kakva nova tržišta!? Cilj isporuke ostaje EU. Samo što će tranzitna zemlja umesto Ukrajine biti Turska.

Bugarska ne mora da izgubi

Za evropske korisnike se osim imena ruskog projekta ne menja skoro ništa. Oni plaćaju devizama i trećinu ukupnog ruskog izvoza za Evropu – tih 50 milijardi kubnih metara gasa – Rusija svakako želi da isporučeni. Čak će i Bugarska, koju je Putin predstavio kao najvećeg gubitnika, možda ipak naplaćivati tranzit gasa.

Dovoljno je da se baci pogled na geografsku kartu. Na zapadu se Turska graniči sa Grčkom i Bugarskom. Ko će biti potrošač ogromnih količina gasa? Grčka sigurno ne. Njene potrebe su male, a uskoro će kroz zemlju proći i Prekojadranski gasovod (TAP), koji će dovoditi azerbejdžanski gas do Italije.

Jedina realna opcija je put gasa preko Bugarske prema severozapadu sve do Austrije. To je skoro ista trasa kao kod Južnog toka, samo što bi priključak bio nekoliko stotina kilometara južnije. Čak bi i skraćena trasa nekada planiranog zapadnog kraka gasovoda Nabuko takođe dolazila u obzir.

Prostor za pregovore

U najboljem slučaju bi se otkazivanje gradnje Južnog toka moglo shvatiti kao način da Kremlj, sačuvavši obraz, ipak ispoštuje stroga pravila Evropske unije u oblasti energetike. Izjava šefa Gazproma se može protumačiti i kao namera Moskve da gas dovede do granica Evropske unije, odakle ga Brisel može transportovati po sopstvenim pravilima. Ta priča možda može imati hepiend.

U svakom slučaju ne bi bilo jednoznačnih gubitnika. Ali na dobitku je u svakom slučaju Turska. Njeni ekonomsko-politički planovi obuhvataju pretvaranje zemlje u raskrsnicu energetskih puteva sa Srednjeg i Bliskog istoka. Cevi projekta TAP su već obećavajući početak. Ruske cevi na turskoj teritoriji dovele bi do izgradnje infrastrukture koja bi naprosto bila predodređena za dovođenje iranskog i iračkog gasa u Evropu. Za Rusiju bi to bili konkurenti, ali za Evropljane mogućnost da se energetske potrebe zadovolje na više izvora.