„EU nema šta da ponudi umesto Južnog toka“

DW: Gospodine Mangot, ruski predsednik Putin najavio je obustavu gradnje Južnog toka, dok je šef Gazproma Aleksej Miler bio mnogo jasniji kada je rekao da je ovaj gasovod „mrtav“. Kako tumačite ove poruke? Da li je projekat sahranjen ili samo na ledu?

Gerhard Mangot: Putin je rekao da nastavak gradnje Južnog toka nije moguć u trenutnim okolnostima. Dakle nije isključeno da bi gradnja mogla da se nastavi ukoliko se te okolnosti promene – što je, ruku na srce, malo verovatno. Sve se kreće u pravcu toga da je poglavlje Južni tok zauvek zatvoreno.

Na koje okolnosti mislite?

Evropska unija nije saglasna sa pravnim okvirima Južnog toka. Brisel istrajava na pravilima Trećeg energetskog paketa: da i drugi ponuđači moraju imati pristup gasovodu kao i da isporučilac gasa ne može istovremeno biti vlasnik gasovoda. Od tih principa EU ne želi da odustane. Ranije je u pojedinim slučajevima pravila izuzetke.

Zašto sada ne napravi izuzetak?

Iz dva razloga: najpre ne žele da Ukrajina trpi. Jer strateški cilj Rusije je naravno bio da Južnim tokom zaobiđe Ukrajinu kao tranzitnu zemlju. Drugi razlog je trenutno zaoštravanje odnosa Brisela i Moskve. U takvoj situaciji velikih napetosti EU očigledno nema nameru da odstupi od svojih pozicija. Rusija je onda digla ruke.

Gasovod je na ledu od juna, a tada su EU i Rusija najavile da će zajedno tražiti rešenje. Utisak je da ga nisu baš previše predano tražili.

Za Moskvu je Južni tok oduvek bio veoma skup plan koji je ispunjavan iz političkih razloga bez mnogo osvrtanja na troškove. Međutim sada, u svetlu finansijskih sankcija SAD i EU, nije lako finansirati tako skup plan. Mnoge zapadne banke, koje je trebalo da budu zajmodavci, sada su skeptične i uzdržane.

Da li očekujete neku vrstu osvete Moskve kroz povećanje cena gasa, posebno u zemljama kroz koje je trebalo da ide gasovod?

Tek uslovno. Jer u ugovorima sa balkanskim zemljama upisana je ista formula za formiranje cene kao u ugovorima sa zapadnoevropskim mušterijama. To je, naime, vezivanje za cenu nafte na svetskom tržištu. Kada cena nafte znatno opada, padaju i cene koje Gazprom može da traži. Problem je samo što više neće biti moguće političke povoljne cene kakve su ponuđene recimo Bugarskoj za učešće u Južnom toku.

Šest članica EU i Srbija kao kandidat bile su veoma zainteresovane za ovaj projekat – na posletku, one plaćaju svoj gas 25-40 odsto skuplje nego Nemačka ili Velika Britanija. Može li ovaj fijasko da izazove podele unutar Unije?

EU u svakom slučaju nema odgovor kada se radi o sigurnosti snabdevanja gasom mnogih zemalja u jugoistočnoj Evropi. Ove države posebno ispaštaju kada između Moskve i Kijeva dođe do trzavica ili obustave gasnog tranzita. Južni tok je svakako bio mogućnost da zemlje poput Bugarske i Srbije smanje taj rizik. Sada EU mora da objasni ovim zemljama zašto će ostati bez stotina miliona dolara koje bi dobile od tranzita ruskog gasa, posebno jer je ovim državama taj novac preko potreban. Mislim da EU nema odgovor na to pitanje.

Zapadnoevropske zemlje će, međutim, i dalje dobijati gas po povoljnoj ceni.

Nema sumnje da recimo Nemačka ili Britanija uopšte ne zavise od eventualne gradnje Južnog toka – oni se skrbe preko Severnog toka ili Jamala. Za te države je lako i besplatno da blokiraju projekat poput Južnog toka. To baš i nije znak solidarnosti unutar EU. Pitanje je šta će Brisel ponuditi jugoistočnim zemljama Evrope koje sada plaćaju ceh geopolitičkog konflikta? EU će stajati praznih ruku i to će svakako izazvati uzrujanost u okviru Unije.

Obnovljiva energija ili tečni gas iz SAD su na dugom štapu. Postoje li alternative sada?

Moguće je, naravno, da Rusija napravi čvorište gasne trgovine na tursko-bugarskoj ili tursko-grčkoj granici. U tom slučaju bi na Evropljanima bilo da izgrade gasovode dotle, kako bi mogli da preuzmu energent. Ipak, možemo sumnjati da EU razmišlja u tom pravcu. Postoji ogroman pritisak pojedinih članica, ali i SAD, da se od Rusije kupuje manje gasa nego do sada. Svedoci smo histerične debate o tome da li Evropa zavisi od ruskog gasa ili Rusija zavisi od evropskih para. Zapravo su dve strane međusobno zavisne i obe od saradnje mogu da profitiraju.

*Gerhard Mangot (48) je profesor političkih nauka na Univerzitetu u Inzbruku. Od 1991. je istraživač i savetnik Austrijskog instituta za međunarodne poslove i to za pitanja bivšeg Sovjetskog Saveza i istočne Evrope, a od 1995. predavač na bečkoj Diplomatskoj akademiji. Profesor Mangot piše i svoj blog u kojem se uglavnom bavi dešavanjima u Rusiji i, u poslednje vreme, krizom u Ukrajini.