Život sa strahom - izbeglička svakodnevica

Ruan jedva da još opaža ljude i prostorije u prepunom azilantskom domu u blizini Kelna - u koji je nedavno smešten. Ovog mladića iz Somalije muči unutrašnji nemir. Košmari mu ne daju da noću normalno spava. Sve češće mu se pred oči vraćaju slike napada u kome su mu ubijeni roditelji. Ruana su mučili; njegova sestra Marula je silovana. Njih dvoje su rešili da pobegnu za Evropu, i poslednji novčić svoje ušteđevine su dali švercerima ljudi koji su ih prebacili na Stari kontinent. Za vreme rizičnog prelaska Sredozemnog mora čamcem, izgubljena su im dokumenta. Stigli su najpre u Italiju, a zatim se njihovo ilegalno putovanje nastavilo i preko Francuske i Holandije su dospeli do Nemačke. Svoju odiseju su već opisali nemačkim organima vlasti - u tome im je pomogao jedan prevodilac. Sada radije ćute i ne žele da ih fotografišu: to je već učinila policija.

Mere identifikacije

Kada policija posumnja da je neko ilegalno ušao u Nemačku, mora da pokrene istražni postupak i proceduru službene identifikacije - osumnjičena lica se fotgrafišu i uzimaju im se otisci prstiju. Ako ta lica nemaju lične isprave a policija ne može da se osloni na njihove navode, mora da se utvrdi njihova starost. Taj posao obavljaju instituti za sudsku medicinu. Tamo izbeglicama pregledaju zube i građu kostiju, a po potrebi i polne organe. A ako se ispostavi da je to nedovoljno, starost se utvrđuje rentgenskim snimanjem kostiju ruku, grudi ili zglobova ključnjače.

Udruženja lekara smatraju da je taj postupak etički nekorektan i ukazuju da "starost kostiju" ne mora da se poklapa sa realnom starošću osobe. Mnoge mlade izbeglice tu meru doživljavaju kao poniženje. One se često žale i na uslove prevoza. Berlinski Senat je, na primer, 2013. priznao da se maloletnicima čak vezuju i ruke ili stavljaju lisice "kako bi se izbeglo da ta lica ugroze druge ili sebe ili u cilju sprečavanja bekstva". Osim toga, za vreme utvrđivanja identiteta, izibeglice se često smeštaju u pritvorske ćelije, a sve mere ograničavanja slobode prilikom te procedure moguće je sprovoditi i bez sudskog naloga.

Košmar zvani zahtev za azil

Ali to je samo jedan od mnogih problema sa kojima moraju da se suoče izbeglice poput Ruana i Marule. Pri svakom rešavanju zahteva za azil, Savezni zavod za migracije i izbeglice proverava da li podnosilac ima pravo na zaštitu. Ako su podnosioci pre dolaska u Nemačku već stupili na tlo neke druge zemlje Evropske unije, ta zemlja treba i da ih primi. U slučaju Ruana i Marule, to je Italija. Sada se ispituje kako su došli do Nemačke. U to ispitivanje spada i navođenje razloga bekstva iz otadžbine. U prošlosti su ti razlozi veoma često bivali okvalifikovani kao "nedovoljni".

Ono što predstavlja ogromno opterećenje jeste i dugo trajanje rešavanje zahteva za azil. Postupak može potrajati i do godinu i po dana. Poseban stres donosi kratkoročno produžavanje pivremene dozvole boravka. "Vreme nesigurnog boravka u Nemačkoj ljudi doživljavaju kao vreme potpune nemoći i to pojačava posttraumatske poremećaje nastale zbog doživljaja koji su prethodili bekstvu", kaže pedagoškinja i psihoterapeutkinja Elize Bitenbinder, koja radi za Saveznu radnu zajednicu psihosocijalnih centara za izbeglice i žrtve mučenja. Reč je o udruženj 25 ustanova specijalizovanih za terapiju traumatizovanih izbeglica. "Retko kada je bilo tako mnogo izbeglica u Nemačkoj kojima je potrebna terapeutska pomoć", saopštio je nedavno jedan predstavnik organizacije Pro azil.

Brdo problema

Psihičko opterećenje sa kojim se bore izbeglice često ostaje nezapaženo. Depresije, strahovi i čak suicidalne tendencije ostaju neotkrivene i ne leče se: medicinska nega je u zakonu o azilantima ograničena samo na akutna oboljenja i bolove.

I u svakodnevnom životu izbeglica postoji povećan rizik od nastupanja psihičkih poremećaja. Potražiocima azila je, na primer, u prvim mesecima boravka u Nemačkoj zabranjeno da rade. Učenje nemačkog jezika im se omogućava tek kada dobiju "jači" boravišni status. Prinudnu čamotinju pojačava i obaveza izbeglica da ne napuštaju privremeno mesto boravišta. Centralni smeštaj u suštini izgleda kao geto. A kada se pri tome ljudima podele bonovi za kupovinu hrane, uz zabranu kupovanja artikala široke potrošnje, to pojačava osećaj gubitka dostojanstva, prenosi psihološkinja Elize Bitenbinder.

Olakšavajuće okolnosti

Situacija izbeglica bi trebalo da se poboljša. Nemački Ustavni sud je odlučio da se potražiocima azila i izbeglicama dodeli više novca kako bi im se garantovao egzistencijalni minimum dostijan čoveka. Sve je više gradova u kojima su vlasti odustale od deljenja bonova za hranu - umesto toga, izbeglice dobijaju novac koji mogu da troše onako kako žele. Zabrane napuštanja mesta privremenog boravka bi trebalo da budu ukinute - prema predlogu novog zakona koji je podnela nemačka vlada. A strah od budućnosti... će i dalje mučiti mnoge izbeglice - kao što stalno muči i Ruana i Marulu iz Somalije.