Život između straha i nade

„Pobegli smo od smrti. Ovde smo došli jer želimo da živimo“, kaže 28-godišnji Ali iz Damaska. Svoje pravo ime ne želi da kaže, a ne želi ni da ga fotografišemo. Šok i strah još uvek su vrlo prisutni. U Siriji je radio kao saradnik u jednoj humanitarnoj organizaciji kada je saznao da obaveštajna služba namerava da ga uhapsi. Bežeći, našao se u gradu pod kontrolom „Islamske države“. O svojim iskustvima i tome šta je tamo doživeo i video, ne želi da priča. „Tamo nije bilo uslova za život. Jedino što si mogao jeste da pobegneš“, kaže Ali.

Iako se danas nalazi u Nemačkoj, strah je i dalje prisutan, pre svega za one koji su ostali u Siriji. U tom smislu je i anonimnost razumljiva i opravdana jer mnogi koji su došli iz Sirije uvereni su da džihadisti, njihov međunarodni ogranak, postoje i u Nemačkoj. I da vrebaju.

Ali se trenutno nalazi u prvom prihvatilištu za izbeglice, u berlinskom Gatovu i tu za sada čeka šta će se dalje s njim dogoditi. Prvo mora da preda zahtev za azil – a o svemu drugom odlučiće nemačke vlasti. Niko ne može da mu kaže koliko će dugo da traje obrada njegovog zahteva. To zavisi od slučaja do slučaja.

Ali naravno nije jedini takav slučaj – mnogi mladi muškarci iz Sirije i Iraka kao prvi iz svojih porodica stižu u inostranstvo – to je često i pitanje finansija. Putovanje do Evrope je skupo. U slučaju dobijanja prava na azil, oni tada mogu da predaju zahtev za dolazak i boravak i drugih članova porodice u Nemačku.

„Konvertirati, platiti ili umreti“

Tome se nada i Visam Momika, 36-godišnji hrišćanin iz Iraka. On deluje umorno, ali energično i ne namerava da odustane. Njegova supruga i deca trenutno se nalaze u bekstvu. Noći provode na nekom parkiralištu u Kurdistanu. Njihovi životi su, zbog njihove verske pripadnosti, posebno ugroženi, kaže Momika: „'Islamska država' pred hrišćane stavlja tri mogućnosti – ili da konvertiraju, ili da plate da ostanu živi ili da umru. Dugoročno gledano, preostaje nam samo da pobegnemo“, kaže Momika i donosi fasciklu sa dokumentima kako bi pokazao da ima dokaze za svoje tvrdnje.

Njegova borba, iako se nalazi u Evropi, još nije okončana. Kao hrišćanin, ne oseća se dobro u prihvatilištu u kojem je smešten. U međuvremenu je odobren njegov zahtev da dobije jednokrevetnu sobu nakon što se žalio da njegov „cimer“, dok su bili zajedno u sobi, pušta glasnu, muslimansku, versku muziku.

U tom prihvatilištu je ranije bio dom za osobe kojima je potrebna nega i medicinska pomoć. Ta „bolnička atmosfera“ još uvek se oseća – dugački hodnici, neonska, ali prigušena rasveta. Visam Momika sada na raspolaganju ima devet kvadratnih metara. Na zidovima je obešeno nekoliko komada odeće, u ormariću nekoliko komada posuđa i prehrambenih namirnica. Na stolu se nalaze dokumenta koja će mu biti potrebna u slučaju da njegov zahtev za azil bude prihvaćen i ako bude želeo da svoju porodicu dovede u Nemačku.

„Sada mi je svejedno gde sam smešten. Samo želim da što pre vidimim svoju porodicu“, kaže on i dodaje da često razgovaraju telefonom. Ali on tada mora da izađe iz sobe jer u njoj nema prijema za mobilnu mrežu.

Bolja budućnost u Nemačkoj

Mobilni telefoni su za mnoge u prihvatilištu najvažniji predmeti s kojim raspolažu. Amer, 32-godišnju Iračanin, svoj telefon ni za sekund ne ispušta iz ruku i stalno baca pogled na ekran. On je morao da pobegne iznenada, preko noći, budući da su postojale konkretne sumnje šta bi mu moglo da mu se dogodi – ali o pojedinostima ne želi da priča. „Mojoj verenici nisam smeo da kažem da ću da pobegne, to bi i njen život dovelo u opasnost“, kaže on. Njegova verenica je sada ljuta na njega i stalno se zbog toga svađaju. Kako bi je zaštitio, Amer također želi da ostane anoniman i „nevidljiv“. Mnogi članovi njegove porodice i prijatelji još uvek su u Bagdadu. S majkom telefonira gotovo svakodnevno. „Ona uvek pokušava da me umiri. Kaže da je sve u redu, ali ja znam da nije tako”, kaže on. Za njega Nemačka predstavlja nadu za bolju budućnost.

Na lošem engleskom kaže da se već informisao o kursevima nemačkog jezika. Želeo bi da tu završi studije kako bi mu budućnost bila sigurnija. Što se tiče uslova za život u prihvatilištu, Amer kaže da je situacija u redu, da se oseća bezbedno i da je dovoljno zbrinut. Ali o političkim temama ne želi da govori. „Pobegli smo od svih tih sukoba, to ne želimo ovde da prenosimo“, kaže on.

Popodne svi zajedno sede na klupi ispred prihvatilišta – odrasli muškarci koji su iz straha morali da napuste svoje domove i koje sada moraju ponovno da pronađu u stranoj zemlji. Oko njih se igraju deca, žene guraju kolica sa sasvim malom decom. Ali, Amer, Visam – svi su oni raznim putevima stigli do Nemačke. Svako od njih ima svoju, posebnu priču, ali jedno im je zajedničko: svi se nadaju boljoj budućnosti u Nemačkoj.