Šta nam Ferguson govori o Americi?

Koliko Fergusona ima u Americi? Neproporcionalnost u predgrađu Sent Luisa je ekstremna. Čak 21.000 stanovnika su Afroamerikanci, a gradonačelnik je belac, isto kao i pet od šest gradskih odbornika. U policiji radi 50 belaca, od 53-oje zaposlenih. Neredi koji su izbili zbog toga što je policajac ubio tinejdžera Majkla Brauna upravo su odraz takve situacije, smatraju mnogi. „Udeo Afroamerikanaca u institucijama Fergusona je na svim poljima mali“, kaže sociolog Darnel Hant, direktor Centra za afroameričke studije na Univerzitetu u Kaliforniji.

„Sve izgleda kao 40-ih godina prošlog veka, iz vremena pre borbe za građanska prava.“ Pa da li je onda Ferguson poseban slučaj? Ne – uvereno je, sudeći prema anketama, 80 odsto Afroamerikanaca koji slučaju Braun na teret stavljaju pitanje rasizma. Kada je reč o belim ispitanicima, njih 37 odsto to vidi na način na koji to gledaju i tamnoputi građani Amerike.

„Držati ih na kratko“

„Ferguson je primer onog što smo poslednjih godina i decenija stalno gledali u ovoj zemlji“, kaže Lekser Kejmi, portparol „Vodeće konferencije o građanskim i ljudskim pravima“, krovnog udruženja najuticajnijih organizacija za borbu za ljudska prava. Kejmi ukazuje na više slučajeva kada su policajci pucali na nenaoružane Afroamerikance. Ono što je tada punilo naslovne strane novina širom sveta jeste ubistvo 17-godišnjeg Trejvona Martina koga je ubio jedan od pripadnika Gradske garde na Floridi, a posebno kada je ubica pre godinu dana pušten na slobodu.

„Mogao sam i ja da budem Trejvon Martin“, rekao je tada američki predsednik Barak Obama. Ne postoje pouzdane statistike o tome koliko često policajci pre vremena potežu za oružjem, ali proteklih godina stalno izlaze na videlo pojedinačni slučajevi. Prema pisanju levo liberalnog magazina „Mother Jones“, samo od sredine jula ubijene su četiri nenaoružane osobe crne boje kože.

„Ne čuje se, međutim, ni o jednom slučaju u kojem je ubijen tinejdžer belac“, kaže sociolog Hant i naglašava da to nije slučajno. „Postoji mišljenje prema kojem crni muškarci predstavljaju opasnost te da njih treba držati na kratko.“ Činjenica je da crni i beli Amerikanci imaju potpuno različita iskustva u odnosu s policijom. U Fergusonu je, an primer prošle godine, od ukupnog broja istraga, njih 92 odsto vođeno protiv Afroamerikanaca, 93 odsto privođenih vozača bili su građani crne boje kože, iako je policija mnogo češće bele ljude hvatala u nelegalnim radnjama (37 procenata), nego Afroamerikance (22 procenta). Ni taj disparitet nije specifičnost Fergusona. I u Njujorku se u rutinskim kontrolama pešaka pre svega kontrolišu Latino i Afroamerikanci. U takozvanoj praksi „Stop-and-Frisk“ u oko 200.000 slučajeva kontrolisano je svega 11 odsto osoba bele puti.

Mit o jednakosti

„Majke i očevi crnih sinova ne mogu nikada da budu sigurni da njihova deca neće biti maltretirana, hapšena ili zloupotrebljavana od strane policije“, kaže Lekser Kejmi. „U mnogim zajednicama osoba crne boje kože, roditelji moraju da budu sigurni da njihova deca poznaju svoja prava kako bi preživeli kontakt s policijom.“ Njihova udruženja zahtevaju niz promena, između ostalih i zabranu policijske kontrole na osnovu boje kože, veću kontrolu lokalnih policijskih snaga od strane Ministarstva pravde, te jačanje napora u prisustvu pripadnika tih zajednica i u policiji.

Za sociologa Hanta su ti poznati slučajevi policijskog nasilja pre svega simptom duboko ukorenjenih problema. „Mi imamo crnog predsjednika, a mnogim Afroamerikancima je u ekonomskom smislu mnogo gore nego pre 20 godina.“ Osobe crne puti su praktično u skoro svim oblastima života u nepovoljnijem položaju: nezaposlenost je decenijama duplo veća nego kod belaca, porodična primanja su za trećinu manja od proseka na državnom nivou, crni ljudi trostruko više žive u siromaštvu nego belci, a četiri puta više bivaju osuđivani.

„Stalno se priča da SAD ostavile iza sebe problem rasne jednakosti. A onda“, kaže Hant, kada se dogodi nešto kao u Fergusonu, to nas navede da razmišljamo: 'Pa čekaj malo, ovde i dalje nešto nije u redu'.“