Šindarela

Ujedno bi možda trebalo iskoristiti priliku pa, iako neće ništa razumjeti, reći da hrđa može napasti i ljude. I ispričati bajku o Šindareli.

Toga će se možda jednom sjetiti, kad odrastu i kad se budu pitali zašto pješače na posao, iako su platili mjesečnu kartu, i zašto im novac potrošen na komercijale i taksije, i vrijeme na pješačenje, niko neće nikada nadoknaditi.

Ispočetka je u toj bajci sve kao na Diznijevom filmu, maćeha, dobra vila, bundeva, ptice, i miševi, kraljević, bal, ponoć, zvono odzvoni jedanput, zlatne ukosnice pretvaraju se u slamčice, stepenice, staklena cipelica, utrči Pepeljuga u kočiju, zvono odzvoni drugi put, crveni tepih pretvara se u krezavu kaldrmu, Brzo, vozite kući, govori Šindarela kočijašu, međutim ništa, kočija stoji, Brzo, brzo, poviče Šindarela, zvono odzvoni treći put, maskara se rastopi u tamne podočnjake, Žao nam je, odgovori kočijaš, mi štrajkujemo, Šta radite, začudi se Šindarela, i tek tada vidi da su bijelci ispregnuti, i da lakeji i kočijaš stoje prekrštenih ruku na grudima, dureći se i mršteći.

- Štrajkujemo, odbrusiše kočijaši i lakeji uglas, nadjačavši peti zvon sata na tornju zamka.

Haljina na Pepeljugi pretvori se u pregaču.

- Ali nemamo sada vremena za to, moramo se vratiti prije nego što zvono odbije dvanaest.

- Ne moramo mi ništa, odbruse štrajkaši. Ko nas može natjerati?

- Ali zašto bi vas iko tjerao. To je vaš posao.

- Nismo zadovoljni. Hoćemo da vila da ostavku.

- Kakvu ostavku? Koja vila?

- Ona koja je tebe pretvorila u princezu a nas u lakeje i kočijaše.

- I konje, zacijukaše konji.

Sat odbije šesti put. Lak s pepeljuginih noktiju pretvori se u tamne zanoktice.

- Zašto, šta vam je učinila nažao?

- Krši kolektivni ugovor. Nismo dobili topli obrok a i plata kasni.

- Ja sam mislila da ovo radite zbog mene. Iz zahvalnosti što sam se brinula o vama, što sam vas hranila, i liječila vas kad ste bili bolesni...

Sat odbije šesti put, staklena cipelica pretvori se u borosanu.

- Tebi svaka čast, ali ljubav je ljubav, a posao je posao. Nismo zadovoljni kvalitetom kočije.

- Pa za jednu bundevu meni se čini pristojnom.

- Ali ti se za jedan čopor mi ne činimo pristojnim?

- Pa bundeva se ne buni.

- Zato što je bundeva. Mi smo drugo. Mi imamo svoje mi.

- Zašto govorite uglas?

- Da nas bolje ne čuju.

Sat odbije sedmi put. Nečija ruka spusti se na Šindarelino rame. Ona se okrene i ugleda Princa s njenom borosanom u ruci.

- Zašto ste pobjegli od mene, upita je.

- Obećala sam da ću u ponoć biti kući.

- Pa zašto niste rekli? Odvešću vas ja mojom kočijom.

- Uaaaa, uaaaaa, zagalamiše štrajkaši.

- Zašto uaaa? Ako nećete vi, hoću ja. U čemu je problem.

Zvono odzvoni osmi put. Kruna na Prinčevoj glavi učini puf i nestade.

- To je naš posao.

- Onda ga radite.

- Nećemo. Nismo zadovoljni.

- Čime?

- Vama. Hoćemo da mi vladamo.

- A zašto?

- Zato što vi više trošite na balove nego na podanike.

- Tačno, ali to su balovi od izuzetnog značaja. Bal nezavisnosti, bal oslobođenja, bal državnosti, bal grada, bal opštine, bal kantona, bal maturanata, bal diplomanata, života, bal smrti...

- Vi zveckate kristalom, a narod lancima.

Zvono odzvoni deveti put. Bijelci se pretvoriše u golubove i odletješe.

- Pa šta predlažete?

- Da daš ostavku.

- Može li štrajk glađu umjesto ostavke?

- Ne može, nisi ratni zločinac. Ostavka! ostavka!

Čim to reče, zvono odzvoni deseti put. Kraljević se pretvori u bubicu i odleti.

Štrajkaši nagrnuše u dvorac. Malo se podžapaše oko stolica, ko će sjesti u sredinu a ko sa strane, ali naposlijetku se smjestiše i narediše muzici da umukne.

U iznenadnoj tišini odjeknu zvono jedanaesti put.

Svi se pretvoriše u miševe, i više se nije moglo razlikovati ko je vlast a ko štrajkuje. Svi skupa navališe na ostatke hrane, za tili čas samo su repići virili iz sireva i pudinga.

A onda zvono udari i dvanaesti put.

Dvorac se pretvori u blatnjavo predgrađe. Kristalni luster rasplinu se u jutarnju maglu. U sivilu se ukazaše pognute siluete kako pješače pored zahrđale tramvajske pruge. Većina su ih bili radnici zaposleni kod privatnika, svi koje vila nije čarobnim štapićem pretvorila u vozače bundeva. Bile su tu kasirke koje rade po deset sati dnevno bez ijedne slobodne subote, vozači privatnih taksija koji prijavljeni na minimalac gule poludnevne smjene, nastavnici u jarmu probisvijeta, medicinske sestre iz noćne smjene, željezničari tužnih vozova.

Pognuta nad šinama stajala je Šindarela, raščupana i u pregači, s borosanama na nogama. U hrđi nije mogla vidjeti svoj lik. Sjela je u bundevu na koju su svi zaboravili i ponadala se da bajka ipak ima sretan kraj.

Autor: Nenad Veličković

Odgovorna urednica: Marina Martinović