Čudesno umnožavanje novca

Onaj ko donosi božićne poklone mora da računa i sa razočaranjima. Ako na taj način gledamo, onda Junkerov investicioni paket zaista nije samo puka radost: on liči na veliku, lepo upakovanu kutiju u kojoj se, kada se otpakuje, može naći pokoje klupko vune i uputstvo da se od toga može isplesti lep i topao šal. Žan-Klod Junker, naime pomoću samo 21-ne milijarde evra iz evropskih lonaca, želi da stvori petnaest puta veće investicije, dakle u vrednosti od više od 300 milijardi evra. I to tako što bi privukao privatne investitore.

Evropska unija gotovo da nema svoj novac

Običnim ljudima to sigurno liči na čaroliju, pa čak i pristalice toga plana priznaju da je cilj veoma ambiciozan. Oduševljenje se, dakle, kreće u uskim okvirima. Problem predsednika Evropske komisije je, pritom, to što uopšte nema više novca za poklone – novac iz Brisela s kojim su se u prošlosti finansirale hiljade bespotrebnih kilometara autoputeva, mostova koji ne vode nikuda i aerodroma ni za nikoga, pre svega u južnoj Evropi. A u principu – i dobro je što je tako.

Iz nužde se, kao što je poznato, rađaju nove ideje. Finansijski gledano, Junker za već planiranu, veoma skromnu osnovnu opremu njegovog fonda, mora da prikupi ostatke ostataka. Za njegov višegodišnji budžet do 2020, zemlje-članice mu jednostavno nisu odobrile dodatni novac. To je uobičajena briselska igra prebacivanja odgovornosti i ruganja Komisiji zbog njenog abrakadabra investicionog paketa sa čudesnim umnožavanjem novca – a pre toga se osiguralo da Komisija nema više novca u blagajni.

Zemlje-članice škrtare prema Briselu

Evropska unija treba da velikodušno trpa milijarde u osakaćene evropske ekonomije? Onaj ko to želi, mora onda taj novac i da joj odobri. Levičari u Evropskom parlamentu koji zahtevaju svež novac i konstantno se žale na politiku štednje kojom dominira Nemačka, u određenom smislu su u pravu. Nemačka kancelarka Angela Merkel bila je jedna od onih koji su se borili protiv povećavanja budžeta Evropske unije. Pored toga, kritičari bi mogli da se zahvale i britanskom premijeru Dejvidu Kameronu: on čak ne želi da plati ni doprinose iz prošlosti.

Dalji prigovor protiv planova Žan-Klod Junkera glasi: zašto jednostavno iz budžeta EU ne uzme pogrešno utrošena sredstva, na primjer pogrešno usmerene subvencije za energetiku ili beskorisna sredstva pomoći iz agrarnog budžeta i na taj način ušteđene milijarde pretvori u pravi, veliki, investicioni paket? Ali onaj ko to izjavljuje, ili ne zna kako Evropa funkcioniše ili jednostavno polemiše. Svaki evro iz tih kasa dodeljen je nakon teških borbi zemalja-članica. Odatle je nemoguće zagrabiti novac – Pariz, Rim ili Madrid glasno bi se usprotivili. Jedno je jasno: novac Evropske unije potiče od zemalja-članica. Ako one ništa ne daju, onda i nema ničega. I zato je nepošteno za to kritikovati Junkera.

Predlozi su kreativni

I konačno, šta je u stvari problem da se malo kreativno razmišlja? U oskudnim vremenima morate da imate ideje, na primer da imenujete stručnjake Evropske investicione banke za kontrolore novih projekata koji bi trebali da poguraju konjunkturu u zemljama-članicama. Oni moraju da se pobrinu za to da se ne ulaže više u beton i asfalt, već u projekte budućnosti na području naučnih istraživanja, obrazovanja i održivog razvoja. To bi moglo bolje da funkcioniše nego sastavljanje spiska želja zemalja-članica. Činjenica da bi države Evropske unije pritom trebalo da same budu garanti dela uloženog novca, mogla bi da privuče institucionalne ulagače kao što su penzioni fondovi, koji moraju da budu oprezni kada su rizici u pitanju.

Istovremeno, ostvarenje ili propast briselskog plana povezani su sa spremnošću zemalja-članica na reforme. U Francuskoj i Italiji, recimo, odavno je uočeno zlo koje donosi preterano regulisanje tržišta rada. Investitori će doći samo ako zemlje konačno nešto preduzmu protiv toga. Zato čak i nekakav skromni uspeh tog investicionog paketa zavisi od toga da li vlade u Evropi žele njegov uspeh. One moraju aktivno da rade na tome da od gomile neiskorišćenog kapitala na međunarodnim finansijskim tržištima, konačno nešto završi i kod njih. Evropska komisija zaista ne može da izvede čaroliju. Njen predsednik Žan-Klod Junker u najboljem slučaju može da se pravi kao da to može da izvede.