Zemlja podeljena na rusofile i Evropejce

Na ulicama Kijeva u nedelju je bilo bar sto hiljada demonstranata, dok opozicija govori o čitavih pola miliona. Gnevni zbog odbacivanja Sporazuma o pridruživanju EU, građani traže smenu čitave vlasti, počevši od predsednika Viktora Janukoviča. Dan ranije je u sukobima sa policijom jedna osoba stradala, bilo je desetine povređenih i uhapšenih, dve strane se međusobno optužuju za nasilje, dok Janukovič pokušava da bude „neutralan“, osuđuje svako nasilje i obećava da će svi nasilnici biti kažnjeni, bez obzira da li su bili među demonstrantima ili policajcima. Lideri opozicije pozivaju na nastavak protesta posle kojih će – kakav god ishod bio – ukrajinsko društvo ostati još dublje podeljeno.

Poznavaoci prilika veruju da bi vanredni izbori rešili krizu – „na njima bi Viktor Janukovič porazom platio što je stavio evropsku budućnost Ukrajine na kocku“, kaže za DW profesor Andreas Umland koji predaje na Univerzitetu u Kijevu. Dodaje da policijska represija takođe ne ide Janukoviču u prilog te da ne može krivicu svaliti na policiju. „Ovde policijski aparat nije autonoman, kao recimo u zemljama Južne Amerike. Sve naredbe dolaze od predsednika“, kaže Umland.

Rusofili

Kroz političku scenu Ukrajine – pa samim tim i čitavo društvo – teško je povući samo jednu liniju razdora. Međutim, svakako da je najizraženiji raskol između proruskih i proevropskih snaga, u kojem trenutno ove prve imaju većinu u parlamentu. Partija regiona predsednika Viktora Janukoviča zalaže se da ruski jezik postane drugi zvanični jezik u čitavoj zemlji – sada je to slučaj u brojnim regionima i gradovima gde se dominantno govori ruski (recimo u Donjecku). Prošlogodišnju debatu o zakonu o jezicima obeležila je tučnjava u parlamentu, što u Ukrajini polako postaje poslanički folklor.

Vlast predsednika Viktora Janukoviča podržava Komunistička partija koja je tako upala u protivrečnost sa svojim osnovnim geslom – protiv svake vlasti! Komunisti se smatraju direktnim naslednikom partije iz doba Sovjetskog saveza i zalažu se za ponovno uspostavljanje jednopartijskog režima, nacionalizaciju strateški važnih preduzeća i ulazak u trgovinsku uniju sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom. Pre 15 godina ovo je bila najveća partija u zemlji, dok sada ima 32 od 450 poslaničkih mesta.

Evropejci

Najveća opoziciona partija je sveukrajinska „Otadžbina“ čija je liderka Julija Timošenko u zatvoru zbog sumnjivih optužbi za korupciju. Partija se zalaže za ljudska prava i evropske vrednosti i protiv je zakonskog uzdizanja ruskog jezika. Na izbore 2012. izlaze u koaliciji sa manjim strankama, posle podele na frakcije ostaje im 92 poslanika.

Protesti od vikenda puni su simbolike jer se dešavaju na kijevskom Trgu nezavisnosti – mestu gde je čuvenom Narandžastom revolucijom Timošenkova već jednom srušila Janukoviča. Bilo je to u zimu 2004. i početkom 2005. kada je u drugom krugu izbora Janukovič, prema mišljenju opozicije, krađom glasova došao do pobede. Pritisak mirnih demonstracija u kojima je bivša premijerka Timošenko bila centralna figura doveo je do ponavljanja izbora i prilično jasne pobede Viktora Juščenka – čoveka čija se stranka Naša Ukrajina sada srozala na svega jedan odsto podrške.

Taj prostor u opoziciji popunila je Ukrajinska demokratska alijansa za reforme, partija nazvana baš tako kako bi imala zgodan akronim – UDAR. To sasvim pristaje uz njenog lidera, jednog od najpoznatijih Ukrajinaca na svetu, svetskog bokserskog šampiona Vitalija Klička. Ova proevropska partija izbegavala je do sada izjašnjavanje o osetljivim nacionalnim temama i koncentrisala se na ono što brine i rusofile i „osvešćene“ Ukrajince – korupcija. Evropska unija je cilj Kličkove partije, dok se o ulasku u NATO ne izjašnjava.

Kličkov politički uspeh može se objasniti bokserskim ringom, ali ne samo tim – za razliku od čuvenog fudbalera Andreja Ševčenka koji je u političkim izjavama potpuno opravdao kliše da fudbaleri treba samo da igraju fudbal, Klično zna i da govori. Ali ujedno, boks mu je najveća mana, kaže za DW Kiril Savin iz kijevskog ogranka fondacije Hajnrih Bel. „Nedavno je morao da otputuje iz Kijeva jer je imao obaveze u Hamburgu“ – u tom gradu braća Kličko žive i zato se u Nemačkoj smatraju praktično domaćim bokserima. Stoga se kao glavni lider protesta profilisao bivši ministar spoljnih poslova Arsenij Jazenjuk, iz stranke Julije Timošenko.

Desno, desnije

I tu dolazimo do pete parlamentarne stranke, koja je takođe deo „Grupe nacionalnog otpora“ protiv Janukoviča, ali koja sa ostatkom opozicije ima malo šta zajedničko. U pitanju je nacionalistička partija „Sloboda“, izrazito antikomunistički nastrojena, sa programskim ciljevima poput onog da samo etnički Ukrajinci mogu biti zaposleni u javnoj službi. „Izjednačavanje nacionalizma i ekstremizma je kliše nastao u sovjetskoj i globalističkoj propagandi“, rekao je lider „Slobode“ Oleg Tjahnibok. „Japan i Izrael su potpuno nacionalističke države, pa niko ne kaže za Japance da su ekstremisti.“

Nacionalisti se zalažu za „revolucionarnu promenu režima“, i to su itekako i demonstrirali poslednjih dana. Delom su zaposeli gradsku većnicu u Kijevu, dok se sumnja da stoje i iza napada na zgradu predsedništva gde je više stotina maskiranih ljudi uz pomoć buldožera pokušalo da probije kordon specijalne policije. Da li bi nacionalisti nakon sledećih izbora mogli da budu u proevropskoj vladi? Ni to ne deluje nemoguće, kada i u državama EU, recimo Holandiji i posebno Mađarskoj, ekstremni desničari vode glavnu reč.

Autor: Nemanja Rujević (dw, sz, ard, wiki)
Odg. urednik: Ivan Đerković