Zašto je nemačko pivo toliko cenjeno?

Prvi dokument kojim se u Nemačkoj zakonski propisivao način spravljanja piva potiče iz 974. godine i izdao ga je Kralj Oto II; sledeći je delo Fridriha Barbarose koji ga je ugradio u Zakonik grada Augsburga 1156. godine; sledeći korak u pravcu normiranja recepture učinjen je u Vajmaru 1348, kada su slad i hmelj ugrađeni u pravilo o spravljanju koga je morao da se pridržava svaki seljak.

Ipak, prvi pravi zakon o pivu predstavljen je 1516. u Bavarskoj. Njime se reguliše čistota piva, pa se on zove još i Rajnhajtsgebot, što u bukvalnom prevodu znači „Zapovest o čistoti“. Prema tom zakonu, pivo sme da se proizvodi samo od slada, hmelja i vode. Kvasac je kao sastojak koji se spominje u zakonu došao na red tek kasnije. Zakon je zabranjivao upotrebu sastojaka poput šećera ili specijalnih dodataka za poboljšavanje ukusa. Zahvaljujući Rajnhajtsgebotu, nijedno pivo proizvedeno drugde u svetu nije bilo tako čisto kao nemačko.

„Zapovest o čistoti“ je imala i svoje prethodnice. Bavarska zapovest o čistoti je, međutim, predstavljala temelj zakona o pivu koji je 1871. usvojen na području čitavog nemačkog carstva i koji je u državno pravo, uz određene modifikacije, unet 1906. godine.

Pridržavanje normi zadržalo kupce

Prema današnjem zakonu, u Nemačkoj je pivo prehrambeni proizvod. Pošto Nemačka mnogo drži do svojih piva, ona je sve do osamdesetih godina zabranjivala uvoz piva koja nisu spravljena prema nemačkim normama o čistoti tog napitka. No, 1987. godine, Evropski sud je Nemačkoj naturio uvoz i drugih vrsta piva.

I pored povećane konkurencije, nemački proizvođači nastavili su da se pridržavaju svojih normi – i to im je donelo novi ugled i zadržalo kupce koji su umeli da cene taj potez. Zbog toga je do danas nemački način proizvodnje piva, ako ne najcenjeniji, ono jedan od najcenjenijih na svetu. Pitomac pivare u Vajenštefanu, Hans P, čim je otputovao u Sjedinjene Američke Države, našao je posao:

„Mogu da odem u bilo koju pivaru i SAD i kažem da sam studirao u Vajenštefanu; na osnovu te informacije, njima je odmah jasno šta znam. Jer, u Americi na univerzitetu kao što je Kalifornijski, može da se studira tehnologija proizvodnje životnih namirnica, ali čitave studije, kao ovde u Nemačkoj, toga – nema“, kaže Hans.

Autor: Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

U nastavku:

A šta je sa nemačkim vinom?

Nemačko vino

Reč koja nemačke vinare, trgovce vinom i poznavaoce ovog pića ispunjava užasom, glasi: „Libfrauenmilh“. Reč je o sorti vina koja je dugi niz godina bila pravi nemački izvozni hit, a za istoriju vinarstva u ovoj zemlji – košmar.

Svetski bum „Libfrauenmilha“ odavno je prošao, ali naziv tog napitka na nivou neke od modernih mešavina limunade i alkohola i dalje, poput zlog duha, zalebdi prostorom kada se u inostranstvu govori o nemačkom vinu. Kako je uopšte došlo do toga?

„Tokom 50-ih, 60-ih i 70-godina nije bilo dobrih rodova loze, a mnoga godišta su bila vrlo loša. Prirodna vina tako reći nisu mogla da se prodaju. Na tržištu su postala tražena obogaćena odnosno prerađena vina, kojima je dodavan tečan ili suv šećer a i povećana količina alkohola. Libfrauenmilh je bilo takvo vino, ali ono postalo sinonim i za nemačka prirodna vina. Bilo je slatko i jevtino“, priča Danijel Dekers, urednik u listu Frankfurter algemajne cajtung, stručnjak za istoriju vina.

Šećer za zabašurivanje

Prirodno vino nije smelo da se veštački zasladi, i za njega je bilo važno odakle potiče i kakav mu je ukus. Takvo vino je u Nemačkoj krajem 19. i početkom 20. veka bilo renomirano i skupo – baš kao i najbolja francuska vina. Ali, 60-ih godina, mnogi nemački vinari su rešili da pripomognu prirodi i doteraju ukus vina – šećerom.

„Šećerom može da se zabašuri nedostatak kvaliteta; ako je vino tanko, ima gorčinu u aromi ili je, prosto rečeno, loše spravljeno, šećer ispravlja te greške – one se onda ne primećuju“, objašnjava Sabine Besten koja za jednu veliku firmu iz Kelna prodaje vina po celom svetu. Ona zna šta se od nemačkih vina traži, odnosno, šta traže pre svega jaki kupci poput Amerikanaca ili Japanaca.

„Traže se ili suvo belo vino ili crno vino, ali i neka plemenita slatka vina, kao što je Ajsvajn. Ova slatka su proizvedena od posebno zrelih zrna grožđa, u kojima je sok blaže ili gušće koncentrisan. Jevtina slatkasta vina su pomešana sa širom, dakle sokom koji nije prošao kroz proces vrenja; to je jednostavan način da se vino zasladi”.

Originalnost

Danas nema bojazni za vrhunske nemačke sorte vina. One se nalaze u svetskom vrhu, uglavnom suva vina, ponekad i slatka (desertna); karakteriše ih u svakom slučaju originalnost, kao što ističe vinar Roman Njevodnicanski:

„Mozel i pritoke ove reke su područje koje vinu daje stil. Velike oscilacije ritma dana i noći, ekstremno dugo sazrevanje, podloga od škriljaca i kosina terena, sve je to okvir kakvog nema nigde drugde na svetu. Na tome nam svi zavide.“

Autori: Ginter Birkenštok / Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković