Zagreb: Pola veka u „privremenom“ naselju

O razmerama katastrofe koja je započela u nedelju 25. oktobra 1964. godine govore podaci da je u poplavama poginulo 17 ljudi, uništeno je 10 hiljada stanova, a čak je 40 hiljada Zagrepčana ostalo bez krova nad glavom. Bila je to najveća prirodna katastrofa koju je grad doživeo, a nakon koje se je ozbiljno prionulo izgradnji nasipa i kanala koji su sprečili ponavljanje sličnog scenarija. „Voda je dosegla nezapamćenu visinu od 514 santimetara iznad normale, a vodeni nalet bio je nagao i silovit. Dugotrajne kiše napajale su reku i ona je narasla iznad svih očekivanja. Voda je rušila plotove, plavila podrume, ulazila u stanove i odnosila sve što je mogla odneti“, zabeleženo je u dokumentarnom filmu „Poplava“ Bogdana Žižića. Dramatični crno-beli kadrovi svedoče o brojnim Zagrepčanima koji su na višim spratovima zgrada, ako su bili sretni da žive u takvim objektima, čekali spasitelje ili barem hranu, ali oni koji su doslovno pobegli pred vodom, nisu imali gde da se vrate.

„Ormari su kao novi“

Jedna od onih koja je ostala bez svega je i penzionerka Ana koju smo susreli u Retkovcu, naselju montažnih prizemnih kućia na kraju grada, podignutom prije pola veka u koje su tada, mislilo se privremeno, smeštene žrtve poplava. Kaže, u jednom joj se danu promenio život. „Živela sam na Trešnjevci. Tog sam dana radila. Bilo je to vreme kada smo svi imali posao. Sećam se, poslovođa je ušao u pogon i rekao da je Sava prodrla u nekoliko gradskih četvrti, uključujući i moju, i da odemo kući da spasemo šta se spasiti može. Kada sam došla kući, voda je bila visoka oko dvadesetak santimetara. Što sam mogla? Uzela sam par stvari, zaključala vrata, zatvorila prozore i otišla. To je bio moj poslednji dan na toj adresi.“

Kasnije je, priseća se, barkom došla da obiđe dom. Bio je potpuno uništen, a voda je dosezala do plafona prizemlja. „Pre poplave sam kupila novi nameštaj. Kada se voda povukla, izvukla sam ormare. Još ih imam, kao novi su. Današnji nameštaj to ne bi izdržao“, priča Ana. Idućih je meseci živela kod prijatelja, potom kao podstanar, a onda je došla u Retkovec. „Mislili smo da će nam ovo biti privremena adresa dok se ne sagrade zgrade u kojima je trebalo da dobijemo stanove. Tako su nam obećali. Moje prvo rešenje o korišćenju ovog objekta je bilo na rok od pet godina. Pa onda još pet. Još uvek sam tu! Nisam nikada došla u priliku dobiti društveni stan, jer sam već imala ovaj krov nad glavom. Nisam se nešto ni trudila, meni je tu bilo lepo. Sama sam u 50 kvadrata. Zapravo, samo sam jednom predala molbu. Rekli su mi da bih dobila stan da sam se učlanila u Komunističku partiju. Pogrešila sam jedino što nisam ulagala u ovu kuću. Trebalo je da joj zamenim krov, stavim fasadu, ali nekako, uvek sam mislila da ću starost dočekati negde drugde.“

Gospođa Ana kaže da je u vreme naseljavanja Retkovca ovde bilo Zagoraca, Bosanaca, Podravaca; svih onih koji su se šezdesetih doseljavali u Zagreb. A ni danas nije drugačije, prvi susedi su joj Ličani i Zagorci, preko puta živi romska porodica, a tokom rata devedesetih došle su i brojne izbegličke porodice sa svih strana. Dodaje, svi se dobro slažu, a susedi joj pomažu da uredi dvadesetak kvadrata travnjaka i ukrasno grmlje oko kuće.

Propali planovi

Ekološki aktivista i novinar Zoran Oštrić u Retkovcu živi od 1968. godine. Priseća se, osamdesetih godina su postojali i planovi za obnovu montažnih objekata, ali se zaključilo da to nije isplativo. Predviđalo se i rušenje celog naselja kako bi se na istom mestu sagradile zgrade s 3.500 stanova, no ni od toga nije bilo ništa. Umesto toga gradilo se na ledinama pa je danas Dubrava, unutar koje se nalazi Retkovec, četvrt kroz koju prolazi široka avenija s tramvajskom prugom uz koju su nanizane stambene višespratnice u kojima ipak nije pronađeno mesto za žrtve poplava. Stanarima Retkovca je ponuđen otkup objekata i zemljišta. „Montažnim kućama je u međuvremenu istekao rok upotrebe pa su bezvredne za prodaju. Zato su nama stanarima prodavali zemljište.“ Otkupna cena je bila simbolična, doznajemo od nekih stanovnika Retkovca, a danas se iste parcele prodaju i po cenama od skoro sto hiljada evra.

Oštrić kaže da je Retkovec u svojoj pedesetogodišnjoj istoriji bio socijalno dinamičan. „Kako su kuće bile trošne, oni koji su mogli naći nešto bolje, odlazili su. Ne treba zaboraviti, sedamdesete su bile doba prosperiteta, a nije bila katastrofa ni osamdesetih. Ostajali su penzioneri i niža srednja klasa. Otkad su parcele privatne, a to su pristojne parcele, možda postoji trend da su nešto mlađi i boljestojeći ljudi tu.“

Kao da ga je donela poplava

I zaista, nakon otkupa, brojni su vlasnici srušili stare montažne objekte i sagradili nove pa umesto nekad urednih nizova jednospratnica, Retkovec danas ima arhitektonski i urbanistički haos što je problem koji će morati da rešavaju neke buduće generacije. U šarenilu preostalih montažnih prizemnica i živopisno obojenih zidanih kuća bitku gubi estetika i funkcionalnost prostora. Počesto u želji za što većom kućom, meštani u potpunosti izgrade malu parcelu koja tako ostaje bez okućnice. „Naselje je bilo dobro planirano, ravni putevi, relativno velike parcele s dvorištima. Sada grade nove kuće, često mimo zadanih gabarita, to sada jeste haos“, potvrđuje Oštrić.

Ipak, Retkovec, ističu stanari koji su se nedavno doselili, dobar je za decu. „Možda izgleda kao da ga je donela poplava, ali nema mnogo saobraćaja, deca mogu da igraju fudbal na ulici, baš kao što je to nekad bilo, a samo smo dva minuta od Avenije Dubrava i tramvajske stanice“, kaže nam majka koju susrećemo u Aleji ruža. Naime, sve se ulice u ovom naselju zovu prema nekoj vrsti bilja; Aleja božura, trešanja, jasena, jasmina, javora... „Imamo vrtić, školu, igrališta, ambulantu. Ako budemo imali uslove za preseljenje u bolje, preselićemo se. Do tada se ne žalimo.“

Gospođa Ana iz naše priče kaže da je ipak odlučila da napusti naselje u koje je izbegla pre pet decenija. Sada želi manji stan u nekom mirnijem okruženju, primerenijem njenim godinama, ali u tome je usporava zamrlo tržište nekretnina. „Nemam više vremena da čekam“, zaključuje nakon decenija čekanja adresi koja je trebalo da bude tek privremeni dom. Neuništive ormare će, kaže, poneti sa sobom.