Za neke genocid, za neke „prejaka reč“

„Priča o rasi, zdravom narodnom telu i natčoveku – na šta to podseća? Deportovanje ljudi u stočnim vagonima – odakle to znamo? Marševi smrti – gde smo to videli?“ To su pitanja koja na početku svog teksta postavlja list Velt. Kao da je Treći rajh motive za svoj arsenal brutalnosti tražio u Turskoj: to su isti tonovi, iste metode, ista volja za uništenjem jedne manjine. O motivima da i ne govorimo. Hrišćanski Jermeni su početkom 20. veka bili tako reći Jevreji Turaka: bili su navodno poslovni do pohlepe pa su zato morali da daju sve što su imali – a na kraju i da nestanu. Jedina razlika: to navodno nije bio genocid, iako broj Jermena koje su Turci u senci Prvog svetskog rata masakrirali i oterali u smrt, iznosi između milion i milion i po.“

„Na reč genocid, Turska i sto godina posle toga reaguje kao oparena. Histerija je dostigla vrhunac kada je francuski parlament pre tri godine hteo da proglasi poricanje genocida za kažnjivo delo – i to kako genocida nad Jevrejima tako i masakra nad Jermenima. Redžep Tajip Erdogan, tada još premijer, otrovno je primetio da je tako nešto preko potrebno Francuzima, jer su, kako je rekao, upravo oni počinili genocid, i to u Alžiru!“

Doduše, na to se u inostranstvu uopšte ne gleda tako. Pogotovo ne u Jermeniji. I ovde vrlo dobro znamo da se od sopstvenih zločina ne može pobeći tako lako. Pred Turskom je dugačak put. U pitanju je prvi genocid 20. veka koji je sprovela jedna država. Tačka. Dogodio se kada je obod Osmanlijskog carstva počeo da se kruni i kada je ono 1912. i 1913. izgubilo gotovo sve svoje evropske teritorije. U vakuumu koji je nastao nekontrolisano nasilje nad civilnim stanovništvom – Bugara nad Grcima, Srba nad Albancima, muslimana nad hrišćanima, Grka nad Bugarima, Albanaca nad Srbima, hrišćana nad muslimanima – postalo je sredstvo politike. Bilo je to veliko klanje. Niko nije bio nevinašce. Ali, tek u senci Prvog svetskog rata, Konstantinopolj je postupio organizovano i strateški. Kako je to rekao Mehmet Talat, njegova vlada će da iskoristi Svetski rat „da bi se temeljito obračunala sa unutrašnjim neprijateljima – domaćim hrišćanima svih nacija – a da je pri tome ne ometaju diplomatske intervencije inostranstva“, piše Velt.

Špigel onlajn je u oceni masakra nad Jermenima mnogo uzdržaniji. „Turska, država koja je nasledila Osmanlijsko carstvo, vehementno odbacuje nazivanje tog zločina genocidom. Šef te države se nedavno požalio da se protiv njegove zemlje vodi kampanja i da su tvrdnje o genocidu nad Jermenima pokušaji da se stvroi neprijateljstvo prema Turskoj. 1915. godine, u Osmanlijskom carstvu su hiljade Jermena sistematski ubijene. Svakog 24. aprila, oni se prisećaju žrtava iz tog vremena. Prema jermenskim izvorima, za vreme Prvog svetskog rata za vreme mladoturske vlade ubijeno više od milion i po ljudi.“

„Turska smatra da je taj broj preteran i stalno naglašava da nasilje u Prvom svetskom ratu nije pogodilo samo Jermene, već i da su i Jermeni naneli štetu stotinama hiljada muslimana. Politički odnosi između Turske i Jermenije su već godinama zategnuti. Mnogobrojni parlamenti kao i međunarodne organizacije progone i uništavanje Jermena danas označavaju kao genocid. Nemačka vlada zvanično ne govori o genocidu. Nemačko carstvo je za vreme zločina u Prvom svetskom ratu bilo blizak saveznik Osmanskog carstva.“