Zašto je dobro biti Svetlana Cenić?

Političari u BiH je ne vole. Ne samo da je ne vole, nego je mrze, jer istina boli. Pa i političari su samo ljudi. Kad ih porežeš, krvare. A Svetlana Cenić to radi puno i često. I ne može da prestane. Forumaši, zaogrnuti udobnošću anonimnosti koju pruža internet, doslovce pljuju po njoj, zavisno od toga kojoj naciji ili političkoj opciji pripadaju. Obični ljudi osjećaju da govori ono što bi i oni htjeli da kažu, ali znaju da ih niko ne bi ozbiljno shvatio. Njen glas, na neki način, jeste glas naroda, ma šta neko o tome mislio.

„Ipak, da li je stvarno dobro biti Svetlana Cenić?“, pitam poznatu Banjalučanku na početku našeg razgovora u malom kafeu, gdje još jedino u ovoj zemlji izgleda, ima rahatluka. Tako bar piše na ulazu.

„Nisam baš sigurna da je dobro biti Svetlana Cenić, jer Svetlana Cenić nikome ne valja. Nekima nije dovoljno Srpkinja, nekima sam suviše Srpkinja, nekome smeta što sam Svetlana, a nisam Svjetlana. Nekome smeta što govorim ekavicom... Tako da nisam sigurna da je to dobro, ali ono u šta sam sigurna je da često nije prijatno biti to što ja jesam. Naravno, ima i onih dobrih stvari, a to je da mi obični ljudi prilaze i govore da shvataju šta ja to radim. Zašto se bunim protiv onih i onoga što ne valja. I to je možda, jedino što je dobro, kao što je dobro imati svoju glavu i ne misliti tuđom“, kaže Svetlana Cenić.

Samo osoba koja ima znanje i obrazovanje

Rođena je u Sarajevu gdje je i završila Ekonomski fakultet i živjela sve do rata. Iako uz njeno ime u medijima često dopisuju da je ekonomski analitičar, ona odbija to zvanje. „Ja nisam analitičar. To zanimanje ne postoji. Ako ste zaposleni u firmi, dobijete raspored pa ste analitičar, a ja sam samo osoba koja ima znanje i obrazovanje i bavim se svim i svačim, pisanjem kolumni, konsultacijama i istraživačkim radom, jer tako jednostavno rešavam svoja egzistencijalna pitanja. Samim tim što nisam u partiji ne mogu očekivati ništa drugo“, kaže Svetlana.

„Kako ste kao pametna žena ipak, pristali da vas uvuku u politiku sa kojom nikako ne idu otvorenost i transparentnost koju ste željeli demonstrirati?“ pitam.

„Tih godinu dana koje sam provela u vladi Pere Bukejlovića, kao ministar finansija (februar 2005. - februar 2006.), smatrala sam poslom kao što je i svaki drugi. Osećala sam se više kao referent, nego kao ministar, možda i zato što je ovo mala zemlja. Ja se čudim što sam izdržala i godinu dana, odnosno, da su me pustili godinu dana, tu godinu na koju sam ja jako ponosna. To je bila vlada bez ijedne afere, a jedino je Ministarstvo finansija ostavilo i fondove i budžet u plusu“, kaže Svetlana i dodaje da je to bilo jedno dobro iskustvo u kojem je vidjela da se radom i odsustvom krađe za godinu dana može jako mnogo uraditi. „Zato sada ne prihvatam izgovore tipa: 'krivac je onaj, krivo je ovo', zato što se sve može uraditi, samo ako neko hoće“, kaže kolumnistica.

Na „kafi“ sa diplomatama

Naš smo razgovor u Sarajevu morale odgoditi za jedan dan jer je u Banjaluci Svetlana Cenić imala razgovore sa makedonskim abasadorom i zamjenikom britanskog ambasadora u BiH. Šta su željeli diplomati?

„Ja vam dođem nešto kao začinska biljka, retka biljka. Nisam pripadnik nikakvih organizacija, partija ili klanova i ono što je možda interesantno, ne pričam okolo naokolo, kažem ono što mislim i kažem to nediplomatskim jezikom. Možda ambasadori imaju potrebu da čuju ne samo mišljenje zvanične politike, stranački obojene, nego i mišljenje nekoga ko misli svojom glavom“, kaže Svetlana i ističe da je to uvijek na njihovo traženje i dodaje da je to jedna redovna aktivnost. „Šta je zanimalo ambasadore?“ pitam. „Zanimalo ih je moje mišljenje o sadašnjem ekonomskom trenutku u BiH, o tome šta ja predviđam, šta će se dešavati u budućnosti u našoj zemlji i šta bi se moglo ili trebalo uraditi?“

Kad glad prevlada strah

Evo šta je Svetlana odgovorila i diplomatama: „U situaciji kada je u BiH formirana vlast bez dve hrvatske stranke, ja lično mislim da će to oboriti Ustavni sud. Može se desiti da u ta tri ili četiri kantona, iz kojih još nisu izabrani predstavnici u Dom naroda, da se proglasi neka vlast, zato da bi institucije funkcionisale, pa ćemo imati neku vrstu ulaska trećeg entiteta na mala vrata. Imaćemo neku novu Herceg-Bosnu koja se neće tako zvati, zvaće se možda drugačije...“ „Znači, imaćemo novu krizu?“ „Pa, verujem i novu krizu... Mislim da niko od građana u BiH ne bi smeo više da prihvati izgovore tipa ' ne možemo da se dogovorimo'. Vraćamo se na neke pozicije za koje smo verovali da su ostale u prošlosti. Sve me ovo podseća na neku predratnu priču. Ne prizivam rat, naravno, ali ovo sve liči na bacanje prašine ljudima u oči“, kaže Svetlana rezignirano.

Pa, šta da se radi? Da li je jedina šansa BiH u smjeni ovih long-lasting političara?

„Ja sam to već najavila, neku vrstu revolucije koja će se desiti u BiH, bez materijalnih posljedica, a naročito bez ljudskih žrtava. Do nekog bunta će doći, to je neminovno. Suviše se dugo u BiH potiskuje nezadovoljstvo, suviše dugo ljudi sami sebe obmanjuju“, kaže Svetlana. „Da li je taj trenutak blizu?“ pitam. „Još uvek vlada strah i još se uvek ima šta izgubiti, neka platica, neka prividna sigurnost. Onog trenutka, kad bude više ljudi koji nemaju šta da izgube, kad glad prevlada strah, onda se mali štrajkovi pretvaraju u generalni štrajk“, kaže kolumnistica i dodaje da će to biti sa malo težim posljedicama po ovu garnituru na vlasti.

Na hipotetičkoj kafi sa Dodikom

Osjećam da ovdje, onako ženski elegantno, treba da izađemo iz svijeta politike i vratimo se običnim životnim stvarima. Ima li Svetlana Cenić neke ispušne ventile kada se umori od onoga čime se bavi?

„Ovo nije smarajuće, ovo je strašno. Čovek više ne zna kako da se brani od ovog opšteg zatupljivanja. Nemam imovine, imam kredita, pa ako neko želi, da ih podelimo... kao i većina stanovnika BiH i ja ponekad živim iznad svojih mogućnosti i kad ima nekih para, onda putujem. To je moj glavni ventil i moje neposredno, blisko okruženje“, kaže Svetlana i dodaje da sve manje izlazi, jer gdje god da ode, ljudi pričaju o istim temama koje više ne može da podnese.

„Kad god negde odem i iskoračim izvan BiH, ja se pitam: 'Pa, pobogu, što ne živimo ovako, što bar ne kopiramo one dobre stvari? Nama se prima svaka glupost i svaka budalaština. Ja sam učila i na vlastitim greškama, pa ne mogu da shvatim da ljudi u ovoj zemlji ni 15 godina posle ne uče na svojim.“

„Šta biste sada rekli predsjedniku Republike Srpske da vas pozove na kafu?“ pitam.

„Ja poštujem institucije, ali šta mislim o ljudima koji obnašaju neke funkcije, to je neka druga priča. Predsednik Republike se više bavi pitanjem hrvatskog naroda, a ne bavi se recimo, pitanjem Srba u Federaciji BiH, pri tome zaboravljajući da tih Hrvata nema u Srpskoj, da ih treba svećom tražiti i zaboravljajući da na čelnim funkcijama, ako već insistiramo na Dejtonu, onda ga ispoštujmo do kraja, trenutno nema Bošnjaka. Gospodin Dodik zna moje mišljenje. Imali smo donekle korektan odnos, a onda je počeo da se bavi mojim likom i delom na neprimeren način, javno me vređao i davao vrlo teške kvalifikacije. Od mene on takve kvalifikacije nikada nije čuo. Kritiku da, uvrede ne. I zato mislim da do te kafe neće nikada doći“, kaže Svetlana.

Čekajući pitku knjigu o ekonomiji

Kao rođena Sarajka, kaže da se nije odrekla svog grada i nagovještava namjeru i želju da se vrati u glavni grad. „Kad bih živela u Sarajevu isto bi bilo. Ja bih kritikovala sredinu u kojoj živim. Opet ne bih valjala nikome. Ja najčešće nemam problema sa ljudima na ulici ni u Sarajevu, ni u Tuzli, ni u Banjaluci, ili bilo kojem drugom gradu u BiH. Ja imam problem sa vlastima i imam problem sa budalama“, kaže Svetlana.

Napisala je mnogo stručnih radova koji su objavljeni pretežno vani. Prijatelji je nagovaraju da napiše knjigu. Ona je već na tom tragu. „Imam želju da napišem jednu pitku knjigu o ekonomiji, ali na primeru BiH i regiona. Nešto o nama, ali na jedan pitak način, da bude malo teorije i ove naše prakse. Dosta materijala je sakupljeno, sada treba sesti i raditi.“ Trenutno čita knjigu „U Evropi“ koju je napisao Geert Mak.

„Izvanredna knjiga. Malo deblja. Mi smo na kraju knjige. To je zanimljivo, pa i istorijsko putovanje kroz Evropu. Dobro je da čovek malo osveži znanje, a i sazna nešto novo“, kaže Svetlana Cenić.

Autorka: Ljiljana Pirolić

Odg. ur.: Azer Slanjankić