Vojni objekti: Razvojni planovi ili iluzije?

Samo u Hrvatskoj postoje 392 objekta koje je Ministarstvo obrane proglasilo „neperspektivnim“, uz dodatnih 358 već predatih Uredu za upravljanje državnom imovinom (DUUDI). Krajem jula, DUUDI je pokrenuo akciju "Projekat 100", čiji je cilj staviti u javnu ili komercijalnu funkciju, stotinu nekretnina u državnom vlasništvu.

Međutim, "ideja da se na bivšoj vojnoj imovini mogu zaraditi ili privući lukrativne investicije spada u razvojne iluzije utemeljene samo u imaginaciji političara", upozorava Kruno Kardov, sociolog sa zagrebačkog Filozofskog fakulteta.

„Reč je o dugotrajnom procesu koji i u drugim zemljama traje po desetak godina. Samo planiranje često zahteva par godina. Treba uključiti jedinice lokalne samouprave, nevladine organizacije, investitore i nadležna ministarstva, odbrane, zaštite životne sredine i kulture. U Hrvatskoj do sada gotovo uopšte nije bilo koordinacije tih tela, a čitav proces tekao je netransparentno“, kaže za Kardov za DW, koji je za Centar za mirovne studije realizovao projeka "Public interest - not for sale" ("Javni interes nije na prodaju") sa naglaskom na bivšim vojnim objektima. Kao primer loše koordinacije navodi zgradu bivše Vojne bolnice u zagrebačkoj Vlaškoj ulici. Grad Zagreb i država planirali su tamo da smeste više srednjih škola, ali tek nakon višegodišnjeg planiranja i rešavanja vlasničkih odnosa nadležne službe su utvrdile da nekretnina zbog prometne buke i građevinskih standarda, uopšte nije pogodna za obrazovne institucije.

Velik je problem neodgovarajuća infrastruktura

„Ti objekti nisu građeni u civilne svrhe i zbog toga su često prometno izolovani. Novi kampus na zagrebačkom Borongaju, u prostorima kasarne, uopšte nije bio povezan sa javnim prevozom. Bivši vojni objekti su - zavisno od potreba lokalne zajednice i interesu investitora - prikladni i za komercijalne i za javne svrhe, ali često je najpre potrebno veliko javno ulaganje. Investitori radije investiraju u grinfild investicije, a ovde je skoro uvek nužno deo građevina srušiti ili konzervirati“, dodaje Kardov. U Nemačkoj i drugim zemljama, kako i sam navodi, postoji sledeći model: država ili javne agencije sa određenim ulaganjem podižu vrednost neperspektivne imovine i potom je prodaju za višestruko uvećan iznos.

„Hrvatska se u proces sređivanja državne imovine upustila u pogrešno vreme i iz pogrešnih razloga. Najveća opasnost sastoji se u tome da te objekte rasprodamo pod pritiskom činjenice da se državni proračun nalazi u ekonomskoj krizi“, zaključuje sociolog.

Primer neiskorišćenosti potencijala je ostrvo Vis. Tokom postojanja Jugoslavije visoko militarizovan prostor i za turiste zatvoren, bio je dom više hiljada vojnika, smeštenih u tridesetak - danas uglavnom zapuštenih - objekata.

„Ti objekti imaju ogroman potencijal. Veći deo tih nekretnina je moguće komercijalizovati. Znači nam svako radno mesto“, kaže za DW, Stipe Vojković, predsednik viškog Gradskog veća sa nezavisne liste. Kao loš primer navodi primer kasarne i zemljišta u Zlopolju. Zainteresovani investitor koji namerava da uzgaja lekovito bilje postoji, ali zbog nesređenosti odnosa s državom od toga za sada - nema ništa.

Doduše, na Visu ima i par primera uspešne prodaje - uglavnom u javne svrhe - poput viškog i komiškog Doma kulture i fudbalskog igrališta unutar kompleksa kasarne Samogor. Danas na utakmice dolaze stotine ljudi, što je prilično oživelo zajednicu, a naročito mnogo znači viškoj deci.

Lokalne vlasti po pravilu uopšte nisu spremne da dozvole participaciju građana prilikom odlučivanja, šta sa vojnim objektima. „Odluke se donose u usko političkim krugovima, bez ikakve javne rasprave“, tvrdi Dušica Radojčić iz udruženja "Zelena Istra". Poluostrvo Muzil, veličine četvrtine Pule, gradske vlasti su nameravale da komercijalizuju u sklopu projekta "Brijuni rivijera", dok građani od toga ne bi imali mnogo. Kasarna "Karlo Rojc" danas radi kao kulturni centar sa mnoštvom događanja, u kojem deluje više desetina udruženja. Ali, da nije bilo inicijative građana, koji su sami zauzeli taj prostor, toga ne bi bilo, ističe Radojčić.

Nedostaje političke imaginacije

U Srbiji je prodaja imovine nepotrebne Vojsci Srbije započela 2006. godine. Vladin "Master plan" predvideo je prodaju 531 kompleksa, čija se vrednost procenjuje na preko milijardu evra. Do danas ih je preuzeto svega sedamdesetak.

„Najčešći model uključivao je razmenu sa lokalnim samoupravama koje su za uzvrat vojsci davale stanove. Procenu vrednosti vrši Poreska uprava i ona po pravilu prelazi realnu vrednost i mogućnosti opština, pa tako ovi objekti - koji su neretko u gradskim sredinama - i dalje stoje prazni“, kaže nam aktivista Marko Aksentijević iz beogradske nevladine organizacije "Ministarstvo prostora". Dodaje da se vojna imovina isključivo doživljava kao ekonomski resurs, osim u slučaju novosadske kasarne "Arčibald Rajs", koju su krajem 2011. na par meseci okupirale nevladine organizacije i aktivisti.

Kasarne sa komercijalnom vrednošću, poput niških "Bubanjskih heroja" pronalaze privatne investitore, ali tek po koja lokalna samouprava, poput Užica ili Valjeva, otkupljuje imovinu sa idejom prenamene u javne svrhe.

„Ali i tu u velikoj meri izostaje dijalog s građanima. Veliki deo objekata nalazi se van gradskih centara, gde će se teško naći investitori, a ipak sa velikim potencijalima da ožive sredinu u kojoj se nalaze. Ipak, kao i u većini drugih stvari na ovim prostorima nedostaje političke imaginacije“, zaključuje Aksentijević.