Uradio je šta je hteo, bez vizije i harizme

Uvek je imao nešto iritantno. Vizionar – kakav je bio socijaldemokrata Vili Brant – to Gerhard Šreder nikada nije bio. Prerano se odrekao pobošljavanja sveta i pretvorio u realpolitičara. Revoluciju, koju je planirao kao mladi socijalista, sprečio je kada je postao kancelar – o tome sam rado priča. Nije mogao da izgradi ni kompetentni autoritet, poput još jednog socijaldemokrate, Helmuta Šmita. Za to nije bio dovoljno stručan. Ali treći socijaldemokratski kancelar u istoriji Nemačke je uspeo u onome što je hteo. Time se razlikuje od Branta i Šmita.

Neki koji ga znaju izbliza govore o harizmi agresije. Mediji su ga zvali intimusom privrednih bosova, iako je došao praktično sa dna. Za jednog socijaldemokratu nikada nije imao dovoljno socijalnih gena, kažu mnogi u njegovom SPD-u. Sjajan u izbornim borbama, Šreder nije nikada znao da gubi. Nezaboravan je njegov TV-nastup 2005, one večeri kada je izgubio vlast u borbi sa Angelom Merkel i kada to nije želeo da prihvati. Kao kancelar je znao sa medijima, ali slabo sa partijskom bazom, posebno sa levim krilom SPD-a. U narodu do danas nije ostavio utisak simpatičnog političara.

Socijaldemokratska karijera

Detinjstvo, mladost i studentski dani Gerharda Šredera tkani su od materijala koji se tako često sreće u pričama uspešnih socijaldemokrata. Ukratko – nije imao šansi, ali ih je koristio. Godinama je jeo gloginje, rekao je jednom prilikom. Tipična šrederovska formula, igra asocijacija. Siromašna, gotovo prosjački, bila je njegova porodica. Njih osmoro delilo je 30 kvadrata u posleratnim godinama. Uz hleb – ničega. Bili smo socijalno dno, kaže Šreder. Oca nikada nije upoznao jer je poslednjih meseci rata poginuo u Rumuniji.

Za prvo priznanje bori se na fudbalskom terenu. Nije bio filigrantski tehničar, ali je bio borac, zvezda svog tima. Tako se integrisao u seosku zajednicu. U školi nije učio više nego što treba. Sa 14 počinje zanat u jednoj prodavnici sa porculanom. Ali to ne želi. Do mature stiže težim putem – danju radi, uveče uči. Upisuje studije prava i pristupa Socijaldemokratskoj partiji. Mora da zarađuje tegljenjem cigli na građevinama. Tamo ga zovu doktor Šreder, jer među fizikalcima pokreće političke teme.

Postaje šezdesetosmaš, ali manje iz ideoloških motiva. Ulevo ga tera ignorantski odnos onih koji su rođeni na sunčanoj strani ulice. Njegovo poreklo i uspešni put nagore hrane njegovu volju da se potvrdi i potpaljuju njegove ambicije. Gerhard Šreder nije klasični intelektualac, naprotiv: često pokušava da bude antitip, jer stigao je na vrh, ali poznaje i dno. Voli kobasice i pivo s nogu, rado igra ulogu Underdoga. Ne vidi protivrečnost u svojim prestižnim odelima, po meri pravljenim cipelama i skupim cigarama. On zna život sa dna, ali i ovaj sa vrha.

„Modernizator“ Nemačke

Nije se plašio nepoznatog, kada je 2003. počeo sa Agendom 2010, kojom je državna česma pritegnuta, a od građana se tražilo više individualne odgovornosti. Činjenica da je jedan socijaldemokrata urušio nemačku socijalnu državu donela je Šrederu ogorčena neprijateljstva, posebnu u okviru svoje partije. Reformu socijalnog sistema, koju su konzervativno-liberalne vlade decenijama najavljivale, ali nikada preduzele – sproveo je upravo Šreder. „Ili modernizujemo ili ćemo biti modernizovani“, glasi njegov moto.

Šrederova crveno-zelena vlada oslabila je zaštitu radnika od otkaza, pooštrila kriterijume prema kojima nezaposleni dobijaju pomoć, spojila pomoć za nezaposlene sa socijalnim davanjima. Šok-terapija koja je promenila nemačko tržište rada – nabolje. Za tri godine je broj nezaposlenih sa preko pet miliona pao na manje od tri. Ipak mnogi u SPD-u – posebno sindikalci – vrteli su glavom. Članstvo se osipalo. Šreder je izdržao i progurao reformu. Uspešno. Nemačka se u predstojećim privrednim krizama pokazala čvršćom od drugih nacionalnih ekonomija. Šrederova agenda od tada se uzima kao primer – recimo u Francuskoj.

Šrederova sposobnost da uprkos otporima sprovede ono što je naumio donela mu je aplauze, pre svega iz redova građanskih partija. Agenda 2010 mogla je da znači prevremeni odlazak sa kancelarske funkcije pa ju je ipak sproveo. Diskusije u partiji su trajale dok nije rekao dosta. To ga je obeležilo. Svih godina je cinično i usputno nervirao sopstvenu partiju, recimo kada je govorio o kartelu umerenosti, a time mislio na neke vodeće ljude SPD-a.

Irak NE, Kosovo DA

Reforme su praćene protestima, ali je Šreder u jednom drugom slučaju posebno išao niz dlaku naciji – njegovo odbijanje da učestvuje u vojnom pohodu u Iraku podudaralo se sa raspoloženjem građana. To će ostati principijelni stav kancelarske fotelje, kategorično odbijanje da nemački kontigenti učestvuju u misijama. Nemačka se više ne smatra pokornim saveznikom Sjedinjenih Država. Sasvim drugačije se Šreder poneo tokom konflikta na Kosovu. Prvi put je jedna nemačka vlada poslala vojnike u rat pod zastavom NATO. Slom tabua. Od nikada više rat nastalo je nikada više Aušvic. Time je Šreder prekršio pravilo koje je proklamovao Helmut Kol, da čizma nemačkih vojnika nikada više ne treba da kroči tamo gde su Nemci u Drugom ratu bili agresori i okupatori. Zato je bombardovanje Jugoslavije bilo i ostalo sporno.

Šrederova spoljna politika je u sedam godina i 27 dana, koliko je bio kancelar, bila obeležena neutralnošću prema do tada čvrstoj dogmi o zapadnom partnerstvu. Ona je bila više od pokušaja da se konačno bude suveren. On se pokazao bezrezervno solidarnim prema SAD posle terorističkih napada 2001. i poslao je vojnike u Avganisgtan. U Iraku je to odbio. Kako god okrenete, Šreder je dao svoj pečat nemačkoj spoljnoj politici. Taman je na ovom polju počeo da se kreće od političara ka državniku – a narod mu je 2005. uručio otkaz, što ga je posebno bolelo.

Gas-Gerd

Čak i kao bivši kancelar Šreder je često okupirao naslovne strane novina. Posle gubitka vlasti, imao je tek 61 godinu, još mu se nije išlo u penziju. Samo nekoliko meseci kasnije postaje šef Nadzornog odbora Severnog toka, nemačko-ruskog gasovoda. Za taj energetski pravac zalagao se i tokom mandata. Da li bivši kancelar sme tako da radi u privredi? Njegov imidž je i danas narušen, pre svega zbog zbližavanja sa Putinom. Mnogi misle da je neprimeren ekspresni odlazak iz politike na masno plaćenu poziciju u privredi. Danas Šreder i sam priznaje, možda je malo požurio.

U svakom slučaju, gas je njegov teren, kaže. A ne misle svi tako. Ronald Pofala, dugogodišnji šef Kancelarskog ureda Angele Merkel, imao je zajedljivu opasku da se kod Šredera ne radi o gasu nego o parama. Kad već nema moći, neka bude bar para – možda je to Šrederov moto.

Gerhard Šreder ima zagarantovano mesto u udžbenicima istorije i to ne samo zbog njegove Agende 2010. Ostaje unikatni politički fenomen: nijedan vrhunski političar nije napravio karijeru suprotstavljajući se najbližim saradnicima, kao što je to uradio Šreder. Uvek na ivici između ličnog marketinga i instinkta.

Autor: Folker Vagener / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković