„Umukni“ ili novi način ophođenja u Evropi

Predsedavajući Francuske stranke levice Žan Lik Melenšon je poznat po svom grubom govoru. Ipak, čak i za njega tvit: „Umukni gospođo Merkel“, predstavlja novi nivo drskosti. „Neka se Nemačka kancelarka pobrine za siromašne u svojoj zemlji i uništenu infrastrukturu“, dodao je on.

Angela Merkel ne mora da se uzbuđuje zbog kritike tamo nekog člana Evropskog parlamenta i lidera male stranke, samo zato što je rekla da Francuska nije napredovala sa reformama. Nešto više političke težine ima čak bezobrazna reakcija ministra finansija Mišela Sapina na istu temu: reforme se prave za Francusku, „a ne da bi se zadovoljio ovaj ili onaj evropski političar“. Osim toga i Nemačka ima svoje probleme, i to uništene puteve ili nisku stopu nataliteta. „Broj građana u Nemačkoj svake godine se smanjuje, za deset ili dvadeset godina mi u Francuskoj ćemo biti u boljoj poziciji“, dodao je Sapin. Kao da su natalitet i ekonomski uspeh u direktnoj vezi.

Ono što zaprepašćuje jeste neobično nepristojan, populistički stil francuskih izjava. Kada je na vrhuncu finansijske krize u grčkim novinama objavljena karikatura Angele Merkel sa Hitlerovim brčićima, u Berlinu su preko toga prešli. Politike štednje snažno je pritisla Grčku i nije bilo neočekivano da se reaguje veoma emotivno.

Ali kada Pariz preko svog ministra finansija reaguje tako preterano, to bi moglo da ukaže na fundamentalnu promenu raspoloženja u odnosima između Francuske i Nemačke. Konačno, od Pariza se ne očekuje da ukine svoj socijalni sistem i da izgladnjuje svoje građane. Radi se samo o nekoliko umerenih reformi tržišta rada i cilju da se po evropskim pravilima, prihodi prilagođavaju rashodima.

Da li postoji novo anti-nemačko raspoloženje?

Niko ne voli da mu komšija drži lekcije, to je jasno. Ali čini se da Francuzi u principu ne žele da prihvate nikakvu kritiku iz Berlina. Pritom i sami znaju da je njihovo tržište rada nefleksibilno i da je visokim porezima i prekomernom regulativom privreda pridavljena.

O takvim problemima se u Evropi mora razgovarati, uz neophodni diplomatski oprez. Jer, kada smo se zajedno odlučili za evro, prihvatili smo i zajedničku odgovornost za to. Francuska je bila pokretačka snaga u tom procesu. Inače, francuske komšije nisu bile ni malo uzdržane u svojoj kritici pre deset godina, kada je Nemačka bila grešni dužnik u Evropskoj uniji i kada je nemački ministar finansija Hans Ajhel pognute glave išao Briselom. U to vreme smo mi bili „bolesnik Evrope“ i sva objašnjenja iz Berlina primana su sa podsmehom. U međuvremenu, situacija je obrnuta i Pariz – kao i Rim, mada nešto uzdržanije – izvlače iz rukava nacionalnu kartu: neka svako prvo očisti ispred svoje kapije.

Mešanje u „tuđe“ je normalno u EU

Komšijama je čak i dužnost da, što je prijateljskije moguće, kažu svoj mišljenje ako se ne poštuju evropska pravila. Zabrinjavajući su stoga ti čudni nacionalistički ispadi u Francuskoj. Od krajnje desnice i Nacionalnog fronta se ništa drugo i ne očekuje – samo, da li odnedavno čak i socijalisti veruju da svoje birače mogu da motivišu uz pomoć antinemačkih parola? Da li su stari klišei i dalje tako blizu ispod površine da mogu da se oduševljeno šire po kafanama u francuskoj provinciji?

Ako je tako, onda stvari u Evropi stoje gore nego što smo mislili. Navikli smo na varnice iz Velike Britanije, ali kada Pariz i Berlin više ne mogu da se razumno ophodne jedan prema drugom, onda je to opasno. U svim evropskim prestonicama vlade prave predstave i za sopstvenu publiku, ali pritom ne smeju da zaborave da će najkasnije na narednom samitu sedeti za istim stolom i od komšija tražiti solidarnost.