Ukrajinska deca rata

Ona je pobegla sama – Kristina, 18 godina, iz istočnoukrajinskog Donjecka. „Nakon što je prošlog leta počeo rat, pucnjava se sve više približavala našoj školi.“ Jednog dana spakovala je stvari i sela u jedan od narandžastih autobusa koji i dalje voze kroz kontrolne punktove pobunjenika i ukrajinske vojske. Cilj joj je bio Krasnoarmijsk, prvi veći grad na području koje je pod kontrolom trupa lojalnih Krimu. Pre toga, preko interneta je pronašla školu u tom gradu koja je bila voljna da je primi. Prijateljica koja je ranije pobegla i njena porodica pomogli su joj da se smesti u jednom dečijem domu kojim upravlja Crkva. Otada je svakoga dana na internetu – održava kontakt s prijateljima u Donjecku. „Naravno, najradije bih se vratila kući.“

Za doručak – hleb i malo marmelade

Ona mora sama da se brine o sebi. Roditelji to odavno ne rade i to je samo odraz opšteg društvenog propadanja u Donbasu koje je započelo mnogo pre rata. Duž čitave linije koja razdvaja sukobljene strane, nižu se zatvorene fabrike – bilo da je to u Novoajdaru, na strani pod kontrolom ukrajinske vojske, ili u Lugansku i bilo kom drugom gradu pod kontrolom pobunjenika. Svuda ima državnih domova za nezbrinutu decu i svi odreda su loše snabdeveni. Za doručak, recimo u Novoajdaru, dobije se jedva nešto više od parčeta hleba i malo marmelade.

Upravnik crkvenog dečijeg doma u Krasnoarmijsku Aleksej Kagan kaže da dom opstaje samo zahvaljujući privatnim donacijama. „Trenutno radimo samo sa 30 odsto sredstava koja smo ranije imali“. Ipak, dom i dalje radi. To je sreća za Kristinu, jedno od bezbroj dece rata u istočnoj Ukrajini – za državni dom ona ima već suviše godina.

Dečak iz zamrzivača

Kristina sada živi u sobi s nekoliko mlađih devojčica. Njen najbolji prijatelj, zovimo ga Mihajlo, doživeo je nezamislive stvari, priča upravnik Aleksej Kagan. „Majka ga je stavila u zamrzivač da se umiri.“ Mihajlo ne progovara ni reč pred nepoznatim, odraslim osobama. A i njegovi „razgovori“ s nešto starijom Kristinom odvijaju se manje-više neverbalno. Njih dvoje su među najstarijima. Osamnaestogodišnja Kristina stalno u ruci drži stari model smartfona. To je njen prozor u svet na drugoj strani fronta, u njenom gradu Donjecku. Mihajlo se raduje novoj fudbalskoj lopti. „Nedeljama nismo mogli da ga kontrolišemo, ništa nismo mogli da mu kažemo.“ Mihajlo nije poznavao nikakva pravila. „Jedna od naših vaspitačica ipak je uspela da uspostavi kontakt sa njim.“ Tek tada je dečak ispričao svoju priču.

Nakon propadanja, došao je rat

Alkoholizam, zapostavljanje djece, društveno propadanje... U Donbasu, regionu uglja i čelika, to je još pre rata bila svakodnevica. „Oligarsi su preduzeća samo iskorišćavali i nikada nisu ništa u njih ulagali“, kaže sveštenik Ralf Haska iz nemačke evangelističke crkvene zajednice „Sveta Katarina“ u glavnom gradu Kijevu koja pomaže i dečiji dom u Krasnoarmijsku. Uz sve to, sada već godinu dana ljude muče rat i izbeglištvo. Prema podacima Ujedinjenih nacija, gotovo milion Ukrajinaca napustilo je svoje domove. Otišli su, ili u Rusiju, ili prema Kijevu, ili još dalje na zapad, u bogatije krajeve Ukrajine. „Još imam dovoljno prijatelja u Donjecku. Naravno mnogi su napustili grad, ali još uvek ih je dovoljno ostalo“, uverena je Kristina. Sada je u gradu primirje. „Ne puca se više tako često“. Grad se ponovo obnavlja, njene prijateljice ponovo dobijaju novac, u Donjeck se vratio život – to one stalno ponavljaju preko telefona. „Ali kakvo je stvarno stanje, ni ja ne znam“, priznaje Kristina. Za sve je kriva vlada u Kijevu, misli ona nakon svih tih razgovora i komunikacije preko interneta. Međutim, na tvrdnju da joj eto sada ipak pomažu ljudi sa ukrajinske strane fronta, Kristina samo sleže ramenima. Nije sigurna u to šta je ispravno, a što pogrešno.

Logorovanje na Krimu

U hodniku dečijeg doma vise fotografije iz boljih vremena. Vragolasti pogledi dece i omladine na plaži. „Jednom godišnje idemo na logorovanje na Krim“, kaže upravnik doma Aleksej Kagan. Glagol „ići“ koristi u sadašnjem vremenu, kao da ne želi da razmišljao o tome da to logorovanje još dugo neće biti moguće nakon što je Rusija prošle godine anektirala idilično poluostrvo na Crnom moru i trenutno tamo proširuje vojnu bazu. „Ukrajina je pre više od godinu dana, revolucijom dostojanstva na Majdanu, u Kijevu i brojnim drugim gradovima odlučila da se okrene Evropi. Nekome smeta što to želimo, što želimo da se promenimo iznutra“, kaže upravnik na rastanku, stojeći ispred dečijeg doma, na loše popločanoj stazi. Drveće u okolnim dvorištima je procvalo. Kuće sasvim liče na one u sličnim siromašnim krajevima na istoku Evropske unije.