U lov na 300.000 čokoladnih jaja!

Kao i većina stvari unutar EU, Brisel je rezultat kompromisa. Tadašnjoj većini, Nemačkoj, Holandiji i Belgiji, bilo je to prihvatljivije rešenje nego recimo francuski ili italijanski, Strazbur i Milano. Tako je za Brisel „kocka bačena“, ali i za preko 150.000 onih koji danas u njemu obavljaju poslove EU. Pored 50 000 zaposlenih u evropskim institucijama i NATO, u Briselu „uglavnom rade i pomalo žive“ i zaposleni u stotinama ambasada, predstavništava, lobističkih grupa, medijskih kuća. Sa jednom trećinom stanovnika koji nemaju belgijsko državljanstvo Brisel je, sa svega nešto više od milion stanovnika, postao jedan od najinternacionalnijih gradova na svetu ili kako ga još zovu „grad stranaca“, „grad evrokrata“, a za neke njegove stanovnike i „dosadan grad“.

A onda dođe vreme praznika…

Kada dođete u Brisel svi vas prvo upozore na kišu i na avgust! Kako se od kiše pobeći baš i ne može, tako svi oni koji ovde „uglavnom rade i pomalo žive“ koriste svaki slobodan dan da napuste grad. „Idem da vidim svoju porodicu“, rečenica je koju ćete najčešće čuti u danima kada EU institucije zatvore svoja vrata.

Božićni i uskršnji praznici i „ozloglašeni avgust“ periodi su odmora na tromeđi „Komisija-Savet-Parlament“. Tada izgleda da i krize nekako „povuku ručnu“, pa sve kao miruje ili što bi nam u jednoj (od tri najveće) institucije rekli: „Nemamo zvaničan komentar na praznike, ali mi smo na stendbaju“. A onda „off the record“ ali ipak da se zna dodaju “mi imamo krizni centar za razliku od drugih“.

Tako je Uskrs, pored religioznog značaja dobio i politički nivo: „Ova nedelja je politički mirna. Ni Komisija nije zasedala u sredu, od četvrtka su institucije zatvorene i sve je gotovo mrtvo“.

... i evropski kvart postane „grad duhova“

Da „gotovo mrtvo“ nije samo fraza, mogu vas uveriti avetinjski prazne ulice tzv „evropskog kvarta“. Pošto se najveći broj zaposlenih evrokrata, uz zvuk kotrljajućih kofera po asfaltu, uputi na dva briselska aerodroma ili južnu železničku stanicu, a zatvore se i pojedine prodavnice i restorani evropskog kvarta, tada Brisel podseća na scenografiju američkih post-apokaliptičnih filmova.

„Kao za svaki praznik ulice u ovom delu Brisela su prazne. Svuda se brže stigne, jer nema automobila“, kažu oni koji su i pored upozorenja ostali u gradu. Postoji i druga grupa, onih koji baš kontriraju, pa na praznike dolaze u Brisel, sve prateći obično visoko podignut kišobran vodiča, opsedaju jedan trg, statuu dečaka od svega 60 cm koji piški, mešaju pivo, vafle i pomfrit i pomalo nerviraju one koji Brisel, ipak, smatraju svojim domom:

„Puno je turista, i od njih nije moguće otići u grad u uživati u miru Grand Plejs (Place). Mnogo ih je, samo kupuju čokolade, i mi koji ovde živimo zato odlazimo u Ardene ili na morsku obalu da nađemo mir.“

… sve do nove runde dijaloga o Kosovu

Na radost pomenutih turista i dece, na sam dan Uskrsa po briselskim parkovima 300.000 čokoladnih jaja, čekaće da budu pronađena uz, za Brisel, nezaobilaznu nadu da kiša neće prva stići do njih. Veliki deo briselske populacije odmaraće se po svojim gradovima širom Evrope, ali i dalje. Ostatak će slušati tišinu praznih ulica i hraniti patke u tek odmrzlim jezerima. A onda, već u utorak, za neke gotovo brutalan povratak u stvarnost Brisela uz osmu rundu dijaloga Beograda i Prištine. I tu se opet vraćamo na princip kompromisa kojim je Brisel ustoličen. Ali o tome više u sledećem javljanju!

Autor: Marina Maksimović, Brisel
Odg. urednik: Jakov Leon