U Afriku niko ne šalje toliko lekara kao Kuba

Kuba kapitalističkom svetu pokazuje kako funkcioniše pomoć kriznim područjima. Samo od kraja oktobra je ova komunistička zemlja u zapadnu Afriku poslala više od 250 lekara i negovatelja. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO), uslediće slanje još 50 njih. Kuba je za ovaj zadatak pripremila ukupno više od 450 osoba. Od izbijanja epidemije u martu, oko 4.500 ljudi umrlo je od infekcije ebolom, koja je najrasprostranjenija u afričkim zemljama poput Liberije, Siera Leonea i Gvineje.

Na međunarodnom nivou spremnost Kastrovog režima za pomoć doživela je veliku popularnost. Generalna sekretarka Svetske zdravstvene organizacije i specijalni izaslanik UN za ebolu, David Nabaro, lično su se zahvalili predsedniku Raulu Kastru i kubanskom ministru zdravstva Robertu Moralesu za podršku. Čak su se i SAD, kao iskonski i klasni neprijatelj Kube, preko Džona Kerija, zahvalile i pohvalile angažman Kube.

Kuba ima najveću stranu delegaciju

I zaista, Kuba je sa svojim kontingentom pomoćnika zasenila mnoge nacije. To se nije dogodilo prvi put. Kubanski lekari i medicinari su još 2005. godine, posle jakog zemljotresa koji je zahvatio pakistanski deo Kašmira, priskočili u pomoć. Bili su čak i brojniji od pakistanskih lekara i medicinara. I 2010. bili su među prvima, koji su pomogli Haitiju nakon zastrašujućeg zemljotresa.

I druge zemlje, slanjem stručnjaka i pomoćnika, kao i druge pomoći, pomažu krizne regione. Međutim, koliko to dugo može da potraje pokazuje epidemija ebole u zapadnoj Africi. "Kuba je nešto posebno", kaže Hoze Luis Di Fabio, koji je na čelu WHO u Havani. "Zemlja je sposobna veoma brzo da reaguje, ima iskusne lekare i političku volju", kaže on.

Kuba zarađuje milijarde zahvaljujući svojim lekarima

Upravo je to ono što, iz potpuno drugog razloga, osuđuje Antonio Guedes. On je Kubanac, lekar i predsednik Kubanske liberalne stranke, koja deluje u egzilu. Guedes ne veruje da je reč o iskrenoj nameri da se pomogne. Režim u Havani mnogo više teži reakcijama javnosti, koje su se upravo sada pokazale: "Kuba to u prvom redu radi kako bi ispolirala svoj politički imidž, a potom i zbog ekonomskih razloga, kako bi pridobila naklonost UN i Komisije za ljudska prava, ali i zemalja kojima pomaže, a koje će glasati u korist Kube."

Naime, 50.000 saradnika kubanskih zdravstvenih institucija, prema podacima tamošnjeg ministarstva zdravstva, angažovano je u misijama u 66 zemalja. Oko 30.000 njih je stacionirano u Venecueli. Skoro jedna trećina lekara kojima raspolaže Kuba radi u inostranstvu: 12.000 ih je u Brazilu, 2.000 u Angoli, a ostalih 2.000 u drugim delovima Afrike.

Režim u Havani, zahvaljujući njima, zarađuje više od šest milijardi evra godišnje. Tek mali deo onoga što doktori zarade u inostranstvu biće im isplaćeno u vidu plata. Brazil Kubi za svakog medicinara plaća 3.100 evra mesečno. Tek pod pritiskom brazilske vlade došlo je do toga da se doktorima isplaćuje najmanje 900 evra. Prema podacima predstavnika WHO, Di Fabia, Kuba u formi dnevnih paušala po pomoćniku dobija 190 evra. Kubanski ambasador u Berlinu nije želeo da odgovori na pitanje redakcije DW o plaćanju lekara u područjima zahvaćenim ebolom.

Teški uslovi za kubanske lekare

Kada je reč o kubanskim pomoćnicima, tu se radi o uigranim stručnjacima sa međunarodnim iskustvom. Oni bi tamo trebalo da rade šest meseci. S druge strane, stručnjaci međunarodne organizacije Lekari bez granica u područjima u kojima vlada epidemija ebole ostaju svega šest sedmica, jer je njihov posao i zbog zaštitne odeće veoma iscrpljujuć.

To je nužno i zbog njihove zaštite od veoma zaraznog virusa. Kako bi pravilno koristili zaštitnu odeću, postojeće medicinsko osoblje sa Kube apsolviralo je tronedeljnu obuku u tropskom Medicinskom institutu Pedro Kourí blizu Havane. U slučaju da se neko od njih zarazi, kako kaže prvi čovek Instituta Hoorge Pérez, njemu će, sve dok ne ozdravi ili ne umre, biti pružena pomoć u specijalnoj ustanovi za zaražene međunarodne humanitarce.

Koliko dobrovoljno mogu da volontiraju Kubanci?

Opozicioni mediji su u tome su videli zvaničnu potvrdu stava kubanske vlasti da se pomoćnici koji se zaraze ebolom ne smeju vratiti kući, a i svi učesnici misije pre odlaska na zadatke moraju da potpišu saglasnost.

Dobrovoljci iz redova organizacije Lekari bez granica u slučaju infekcije ebolom odmah se prebacuju u svoju zemlju, gde se leče i gde su blizu svoje porodice. S obzirom na slabe mogućnosti medicinskog snabdevanja na Kubi to je razumljivo, smatra Guedes, a to svedoči i o neljudskosti režima u Havani.

Ipak, na ovom karipskom ostvu bi se oko 15.000 dobrovoljaca trebalo prijaviti za učešće u misijama u područjima pogođenim ebolom. Moguće je, smatra Guedes, ali malo verovatno. Konačno, kod dobrovoljaca na Kubi se, kaže on, radi o sledećem: "Onaj ko ne sarađuje rizikuje da izgubi svoje radno mesto i poziciju ili mu sin neće dobiti mesto na fakultetu."

Sve to, naglašava Guedes, koji je na čelu Zdravstvenog centra u Madridu, ne može da šteti rezultatu: "Naravno da je uvek dobro kada ljudi - svejedno gde na svetu - dobijaju pomoć koja im je nužna." Ono o čemu se ovde radi, kako smatra ovaj Kubanac u egzilu, zapravo je nešto drugo. Važno je da se ne zaboravi kako je sa Kube stigla odlučna pomoć.