Turska – gasno čvorište za Evropu?

Turska je kao stvorena za ulogu svojevrsnog centra za raspodelu energije. Ona leži na raskršću Evrope, Kavkaza, Centralne Azije, Bliskog i Srednjeg istoka. „Geostrateški položaj Turske je jedinstven“, kaže Kristijan Grun iz firme ConEnergy iz Esena. „Uočavamo pojačan interes evropskih i međunarodnih kompanija za tursko energetsko tržište“, navodi Grun za DW. Od izbijanja krize u Ukrajini, Turska je na vrhu liste EU kao strateški partner za alternativni pravac uvoza gasa i nafte. Ta zemlja nije pogodna samo zbog svog povoljnog položaja: Turska je tokom 2010. i 2011. ostvarila privredni rast od skoro deset odsto; osim toga ima dinamičnu strukturu stanovništva; prosečna starost građana Turske je svega 28 godina.

Gas stiže iz Azerbejdžana

Međutim, jedan od najvećih izazova ostaje liberalizacija tržišta u Turskoj. „U toku je ukidanje državnog monopola na tržištu i ono tako postaje otvoreno za turske, ali i internacionalne firme“, analizira Grun. Šansu tu posebno vide veliki igrači iz sektora energetike. „Neke moćne kompanije, poput nemačkih EON-a ili RWE-a, žele da uđu na to tržište. Njih će slediti brojne firme koje se bave uslužnim delatnostima“, kaže naš sagovornik. Tvrdi da trenutna politička kriza, korupcionaške afere u koje je navodno umešan i sam premijer Erdogan ili cenzura interneta ne igraju veliku ulogu za investitore.

Turska trenutno radi na nekoliko projekata iz energetskog sektora. Tu je Prekoanatolijski gasovod koji bi spojio države oko Kaspijskog mora, proizvođače gasa, sa Evropom. Taj gasovod ne bi išao preko teritorije Rusije (vidi grafiku), nego bi se spajao sa Prekojadranskim gasovodom i zemni gas sa azerbejdžanskog polja Šah Deniz II transportovao do Evrope.

Tiražni list Hurijet piše da će gradnja gasovoda početi 2015. godine, da bi trebalo da traje četiri godine i da će koštati 45 milijardi dolara. Projektovani protok je 16 milijardi kubnih metara gasa godišnje – od toga bi šest milijardi ostajalo u samoj Turskoj, dok bi 10 milijardi odlazilo ka državama Evrope. Tako dobijeni energenti bi Evropi bili dragoceni jer se smanjuje zavisnost od Rusije. Ipak, Prekojadranski gasovod ima tek jednu šestinu kapaciteta koji bi trebalo da ima ruski Južno tok.

Teško je zameniti ruski gas

Važnu ulogu Turske potcrtava i dogovor sa vladom autonomnog regiona Kurdistana u severnom Iraku. Sudeći prema turskim medijima, dogovor sa regionalnom vladom u iračkom Erbilu predviđa da se od 2017. u Tursku isporučuje četiri milijarde kubnih metara gasa godišnje. Od 2020. bi ta količina trebalo da se poveća na čak 20 milijardi kubika gasa.

Region istočnog Mediterana je proteklih godina privukao pažnju naftne industrije. Reč je o otkriću zaliha zemnog gasa na dnu mora u blizini obala Izraela i Kipra. Turski mediji prenose da bi Izrael zato mogao da postane izvoznik gasa koji bi se transportovao turskim gasovodima. Prepreku ovom planu još uvek predstavlja nerešeno kiparsko pitanje.

Zato turski ekspert za energetiku Mehmet Oguču kaže da je Prekoanatolijski gasovod za sada jedini realan projekat vredan pomena. Ali čak ukoliko se taj projekat i ostvari u predviđenom roku, Oguču ne veruje da će Turska postati energetska centrala Evrope. „Za tako nešto je potrebno raspolagati ne sa 16 milijardi kubika, nego sa 50 do 60 milijardi kubika gasa. Samo EU je potrebno više od 250 milijardi kubika godišnje. Turska ne može sama da isporuči toliku količinu“, tvrdi on za DW. Dodaje da stoga Evropa ne može biti potpuno nezavisna od ruskog gasa.

Kriza u Ukrajini nema nikakvog uticaja na snabdevanje energentima u samoj Turskoj, navodi Fatih Birol, glavni ekonomista Međunarodne agencije za energiju. „Turska ima ključnu ulogu u globalnoj energetskoj politici. Zbog njenog položaja ona može da postane pouzdana zemlja za tranzit energenata“, kaže Birol. Krizu u Ukrajini i zabrinutost za sigurnost snabdevanja ruskim gasom vidi kao rešiv problem. „Takvi problemi mogu nastati u bilo kojoj zemlji, u bilo kojem trenutku.“