Tri runde protiv droge

Dok fotografišem, pokušavam Klausu Mileru (pravo ime poznato redakciji) da izmamim osmeh na lice. „Ja nisam tip koji se smeška“, protestuje ovaj 32-godišnjak. Živi u siromašnoj četvrti Bona, Tanenbušu. U stanu s Klausom, u neboderu – još dva bivša zavisnika od heroina. Redovno ih posećuju socijalni radnici.

Intervju vodimo u jednom parku. Iza nas se jedan otac igra sa svoje četvoro dece. I Klaus ima četvoro braće i sestara. Ali, oca nije video od zabavišta: „Ja sam dete razvedenih roditelja. To su bili traumatični doživljaji. Ne mogu da se koncentrišem, psihički sam labilan i uopšte ne znam na čemu sam“, opisuje Klaus svoje duševno stanje.

Droga kao pratilja

Klaus je rođen u Istočnoj Nemačkoj. Još kao dete je došao u kontakt s alkoholom. Posle ujedinjenja zemlje, ponuda je postala raznovrsnija. „Odjednom se sve moglo dobiti: kanabis, ekstazi, LSD, amfetamini, alkohol, kristal met. Ja sam uzimao sve, osim heroina“, priznaje Klaus. „Bila je to neka vrsta grupnog ponašanja, pritiska. To je bila moda. Svejedno koje droge čovek uzima, bitna je količina koja je štetna.“

Klausu je bilo 17 godina kad je poželeo da napusti provinciju na istoku. Otišao je u Bavarsku. Već tada je bio totalni zavisnik. Dva puta je prekidao obuku za zidara. Kroz život se probijao sitnim poslovima. A onda je kolabirao. Prijatelji su ga dovezli u bolnicu potpuno dehidriranog. „Drogama ćete se ubiti“, upozorila ga je jedna medicinska sestra. Ta rečenica ga je šokirala. Do tada nije razmišljao o štetnim posledicama drogiranja.

Nadao se da će mu lečenje pomoći da ostavi narkotike. Prihvatio je terapiju i prestao da uzima drogu. Kad se terapija završila, ponuđena mu resocijalizacija u mestu po njegovom izboru. Odlučio se za Bon. Tu je u Udruženju za pomoć zavisnicima (VfG) proveo takozvanu adaptaciju. U toj postterapijskoj fazi je dobijao pomoć u svakodnevici. „Kad čovek duže vreme uzima drogu, a ne radi, onda je u posebnoj kolotečini i uvek u potrazi za drogom.“

Ali, ubrzo je i u Bonu počeo da se oseća strano i usamljeno. I vratio se drogama. „Stanice, parkovi. To su uobičajena mesta. Droge ima na svakom ćošku.“ Ali, ta uobičajena mesta poznata su i socijalnim radnicima. Oni su pronašli Klausa i opet je dobio pomoć od VfG.

Nikoga ne napuštaju

VfG pomaže ljudima od kojih je društvo diglo ruke, kaže šefica Neli Grunvald, koja ima kancelariju u blizini železničke stanice. „Ovde imamo kafić koji je otvoren od jutra do večeri. Ljudi mogu da jedu i sklapaju poznanstva.“ Zavisnici od heroina mogu da se drogiraju u posebnoj prostoriji, sterilnim iglama. „U slučaju da uzmu preveliku dozu, možemo da ih spasimo. Nama je stalo do čuvanja ljudskoga dostojanstva. Želimo da ljudi prežive.“

Ako su spremni da promene život, zavisnicima se nudi pomoć pri traženju stana i posla. „Neke ljude pratimo ceo život“, kaže Neli Grunvald. „Nažalost, duh vremena se promenio. Društvo brže diže ruke od ljudi koji su već prekinuli više terapija i onih koji su već bili u zatvoru.“

Kad je Klaus Miler odlučio da promeni život, prvo je preko VfG-a dobio mesto za terapiju. Tokom lečenja mu je postalo jasno da je uzimanjem droge hteo da potisne razvod roditelja, nesrećan život u porodici. Dobio je priliku da izuči za auto-lakirera. Upoznao je svoju kasniju suprugu. Ali – ponovo je počeo da uzima droge jer je bio preopterećen. Ipak, uprkos drogama, uspeo je da završi zanat.

Zbog toga se i danas stidim

Stvari su brzo krenule nizbrdo. Supruga ga je napustila, sa sobom je povela ćerku rođenu 2008. Pred vratima se pojavio sudski uterivač dugova. „Ništa me više nije zanimalo.“ Klaus je izgubio posao i stan. Završio je na ulici. „Bio sam na dnu. Niko više nije hteo sa mnom da ima posla“, priseća se Klaus.

Kako bi došao do novca počeo je da preprodaje drogu. „Zbog toga se i danas stidim“, kaže on. Jednom je uhvaćen pa je dobio uslovnu zatvorsku kaznu. Tada je imao 63 kilograma, danas ima 88. Klaus Miler redovno trenira u teretani, trči u prirodi. „Dobro se osećam. Ne želim da mi se ponovi to što sam doživeo.“

On se trudi da i psihički ojača kako bi mogao da se nosi s teškim životnim situacijama. Učestvuje u grupnim razgovorima koje nudi Udruženje. „Drago mi je što postoji VfG“, kaže Klaus. „U Nemačkoj u svakom gradu postoji pomoć za zavisnike od droge. Nažalost, uprkos tome, mnogo ljudi se vraća drogi.“

Korak u novi život!

Za dva meseca Klaus mora da napusti stan pod okriljem Udruženja – lečeni zavisnici mogu u takvim stanovima da žive najviše dve godine. „Preko VfG-a sam dobio posao, mada samo na dve godine. Ali, zahvaljujući poslu lakše ću naći stan.“ On sad pred sobom vidi perspektivu i bori se, kaže na kraju razgovora.

Klaus želi da polaže vozački ispit, da sa ćerkicom ode na odmor. I nada se stalnom poslu. „Rado bih radio nešto povezano s umetnošću. Želim da živim zadovoljan s onim što imam.“ Na kraju mi pruža ruku – i smeška se.