Tresu se temelji Evropske unije

Jedan levičar iz Atine koji je pobedio na izborima misli da može da ucenjuje ostatak Evrope sa svojim finansijsko-političkim zahtevima. U Budimpešti jedan desnonacionalni premijer pokazuje svoje oduševljenje ruskim predsednikom Putinom. Konzervativni britanski premijer kopa Lamanš tako da je sve širi i širi. Tri osobe, Aleksis Cipras, Viktor Orban i Dejvid Kameron, zalažu se za ukidanje veoma važnih delova osnovnog, evropskog konsenzusa. Još nije jasno koliko daleko će to da ide, ali je jasno da je situacija dramatična.

Pomoć protiv reformi

Idemo redom: do sada je u ekonomskoj politici važio konsenzus da Evropska unija pomaže nekoj zaduženoj zemlji ukoliko ta zemlja dovede u red svoj budžet i sprovođenjem reformi svoju ekonomiju ponovo učini konkurentnom. Zemlje koje su se povinovale tim uslovima, platile su visoku cenu u formi nezaposlenosti i smanjenja socijalnih izdvajanja. Uprkos tome, da se razumemo, one su tim putem krenule dobrovoljno. Prihvatile su ga svesne da samo tako mogu da izađu iz nevolje i da bi tako ponovo mogle da steknu jedan deo nezavisnosti. I samo pod uslovom ispunjavanja tih uslova donatori su bili spremni na žrtvu.

Otkako postoji ta politika, bilo je mnogo žalbi, demonstracija, štrajkova i žestokih diskusija. Ipak, ekonomski konsenzus se u osnovi održao, u protivnom bi jedinstvo EU tokom krize evra takođe bilo uništeno. Ako Aleksis Cipras misli da može da ima sve, dakle podršku drugih Evropljana, bez protivusluga, on napušta zajedničku osnovu. Evrozona bi ekonomski mogla da podnese izlazak Grčke iz zajedničke monetarne unije iako bi u političkom smislu to naravno bila katastrofa jer bi to značilo da Evropljani dopuštaju sopstveni raspad. Ipak, već sada svakojaki imitatori u drugim zemljama veruju da svojim biračima mogu da pruže nerealne nade u skraćivanje teških puteva. Ako samo jedna vlada to uspe da ostvari na taj način, to bi momentalno uništilo svaku solidarnost.

Prijatelji u Kremlju

I konsenzus o odnosu prema Rusiji žestoko je ugrožen. Konsenzus je dokaz da – iako sankcije možda neće predsednika Putina odvratiti od njegove imperijalističke politike i da će naneti ekonomsku štetu i samim državama EU – da su sankcije ipak važne kao znak da Evropa ne prihvata jednostavno nasilno menjanje granica. Interesantno je da i levičar Cipras u Grčkoj i desničar Orban u Mađarskoj smatraju da bi Evropska unija trebalo da ima više razumevanja za Moskvu.

U najmanju ruku Orban, ali ne samo on, iskazuje ča i otvorene simpatije prema političkom stilu Putina – način na koji se Putin odnosi prema opoziciji, prema medijima, prema homoseksualcima ili prema izbeglicama, na neke političare u EU deluje vrlo podsticajno. A to onda ponovo podstiče Putina da aktivno podstiče podelu Evropske unije jer mu je lakše da joj se suprotstavi kada je ona podeljena.

Kada padnu sve barijere

I na kraju britanska specifičnost. Oni evropsku spremnost na kompromis generalno dovode u pitanje. Bez obzira na to koliko bi neki zahtevi iz Londona o novoj preraspodeli nadležnosti u EU ili liberalnoj ekonomskoj politici mogli da budu opravdani – Dejvid Kameron i njegove stranačke kolege često ih postavljaju toliko osorno i ultimativno da drugima ne preostaje ništa drugo već samo da ih odbiju ukoliko žele da sačuvaju samopoštovanje.

Frontovi su potpuno zaoštreni. U međuvremenu se više ne čini nemogućim da će Velika Britanija, nakon referenduma, potpuno da napusti Evropsku uniju. To bi samo po sebi bila katastrofa. Ipak, onda bi i za ostatak Evropske unije konačno pale sve prepreke. Druge zemlje bi mogle, ili da odmah slede britanski primer, ili da kao uslov ostanka u Uniji traže sve više izuzetaka u pravilima, sve dok na kraju više skoro ništa ne bi ostalo od zajedničke osnove.

Konsenzus nije vrednost sam po sebi

Konsenzus nije vrednost sam po sebi. Postoji onaj postignut pod prisilom, oportunistički ili onaj za koji ne postoji interes, odnosno samo prividni konsenzus. Ali ako se Evropljani za njega bore i onda ga upotrebe za ostvarenje zajedničkog cilja, on ipak ima veliku vrednost. Ni jedna zemlja Evropske unije svoje interese u svetu više ne može sama da odbrani, već samo u saradnji sa ostalim članicama. To važi i za velike zemlje, poput Nemačke ili Velike Britanije, a naročito za male poput Grčke ili Mađarske. Ali za to je potrebna zajednička osnova. Svako ko je dovodi u pitanje, trebalo bi da kaže na koji drugi način bi to bilo moguće.