Teški sto s dva crna telefona

Prostorija je prilično prostrana, u njoj se nalazi teški pisaći sto s dva crna telefona, kroz zavese se probija sunčevo svetlo, a na kraju sobe se nalazi i jedan ispražnjeni sef. Ova prostorija liči na hiljade drugih kancelarija u jednom od brojnih državnih zdanja nekadašnje Nemačke Demokratske Republike. No, po nečemu je ipak posebna: ovde je do kraja svoje neslavne karijere stolovao Erih Milke, ministar za državnu bezbednost Istočne Nemačke, odgovoran za nedela tajne policije Štazi.

Iz ove neugledne prostorije se upravljalo sudbinama miliona građana, izdavane su naredbe za ubijanje onih koji su pokušavali da pobegnu iz socijalističkog raja. Danas je ova kancelarija dostupna javnosti i kroz učmalu, malograđansku atmosferu potvrđuje toliko spominjanu tezu spisateljice Hane Arent o banalnosti zla. „Svi ovi prostori su zadržani u prvobitnom stanju“, kaže Karlo Jordan, nekadašnji borac za ljudska prava iz Istočne Nemačke, dok grupu mladih Meksikanaca vodi kroz zgradu broj 1 nekadašnjeg glavnog stožera tajne policije Štazi.

Dugo se razmišljalo šta uraditi s kompleksom u berlinskoj četvrti Fridrihšajn, koji se prostire na 20 hektara i na kojem se nekada nalazila Milkeova država u državi. Neki su ovde čak hteli da izgrade šoping-centar. Ali bivši građani DDR-a, koji su u januaru 1990. nasilno osvojili ovu bazu državnog terora, izborili su se za to da se ovde osnuje naučni memorijalni centar koji bi se bavio proučavanjem prošlosti tajne policije Štazi, ali i budućim naraštajima kroz muzej predočavao istorijsku ulogu policijskog aparata Eriha Milkea.

Karlo Jordan je bio jedan od onih koji su u januaru 1990, nekoliko meseci posle pada Berlinskog zida, nagrnuli u sedište tajne policije, kako bi sprečili dalje uništenje dokaza o sistemskom teroru protiv vlastitih građana. Vrh ministarstva za bezbednost je, verovatno sluteći brzi konačni slom države, još od pada Zida sistemski uništavao spise tajne policije. No, ipak je mnogo toga ostalo. I to što je od spisa ostalo dovoljno govori o monstruoznosti i obimu u kojem je Štazi ugnjetavao svoje građane.

Niko nikome nije verovao

Posetioci muzeja ipak najradije zastaju pred nečim što ima više dodira s hladnoratovskim filmovima o agentima. Pažnju tako privlači izložbena vitrina s kravatom u koju je ugrađen prislušni uređaj. „Zastrašujuće je kako u toj državi niko nije verovao nikome“, primećuje jedan šesnaestogodišnjak iz Gvadalahare.

U prostoriji pored, Jordan učenicima objašnjava kako je vladajuća Socijalistička stranka jedinstva (SED), osim na prisluškivanje i praćenje svojih građana, trošila mnogo energije i sredstava i na pravilan odgoj socijalističke omladine. Svako ko se nije uklapao u kalup vodećeg kadra, bilo da se radilo o dugoj kosi ili farmericama sa Zapada, bio je sumnjiv.

Ovi detalji iz NDR-ove svakodnevice se brzo urezuju u svest mladih iz svih krajeva sveta. „Dobro je da postoje ovakva mesta na kojima se uči direktno“, komentariše neko iz grupe mladih Meksikanaca. Koliko je važno ovakvo suočavanje s prošlošću, govori i jedan aktuelno-politički komentar učenika Ulisesa. „Trebalo bi da se pozabavimo i radom današnjih tajnih službi kako se DDR ne bi ponovio“, kaže on.

Grupa posetu nastavlja obilaskom vladine kancelarije za odnos s tajnim spisima Štazija, gde još uvek, gotovo svakodnevno, bivši građani DDR-a dolaze kako bi dobili uvid u lične dosijee koje je o njima vodila tajna policija.

Pretvaranje ovog kompleksa u muzej se pokazalo punim pogotkom. Godišnje ovo mesto poseti preko 100.000 gostiju, uglavnom iz inostranstva. Nekadašnja zgrada horora se pretvorila u turističku atrakciju, a pri tom najnovije špijunske afere i otkrića Edvarda Snoudena zasigurno igraju značajnu ulogu.