Teme u štampi: Kosovo i Lajbah

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung objavio je tekst novinara Andreasa Ernsta o lošem bilansu Euleksa na Kosovu. Naslov glasi: „Mi ovde nemamo prijatelje“, a to su zapravo reči šefa misije, Italijana Gabrijelea Meučija. „On nije mogao imati teži start. Tek što je preuzeo funkciju od svog nemačkog prethodnika, u lokalnoj, a zatim i međunarodnoj štampi, misija se našla na meti optužbi za korupciju. Jedna državna tužiteljka je optužila svog kolegu za uzimanje mita i nezakonito sticanje privilegija.“

„Ugled misije, koja je na Kosovu od proglašenja nezavisnosti 2008, bio je narušen još mnogo ranije. Državni tužioci su se razbacivali izjavama o 'hvatanju krupnih riba' i tako pobudili u javnosti očekivanja koja nikada nisu ispunjena. Od pojave optužbi za korupciju, kaže Meuči, u toku je lov na veštice – pokušaji da se misija i njeni službenici zastraše. Ko stoji iza njih? Meuči izbegava odgovor. Ovo društvo je podriveno organizovanim kriminalom – mnogo je onih u čijem je interesu da skandalizacija Euleksa potraje.“

U tekstu se dalje prenose reči gradonačelnika Prištine Špenda Ahmetija koji se žali da mu Misija pruža premalo podrške i da je inicirao desetine istraga zbog korupcije, ali da sve zapinju. Umesto da državni tužioci stanu u red pred kancelarijom gradonačelnika i uzimaju slučajeve u obradu, postavljaju se kojekakva pitanja i odmeravaju rizici, a podnošenje tužbi se stalno odgađa. „Euleksovi državni tužioci, koji su nadležni za najteže slučajeve, nisu ništa bolji. Oni zaziru od pokretanja istraga protiv visokih političara. Pravna pitanja se očas posla pretvaraju u politički problem. Misija očigledno ne želi da preduzme ništa što bi moglo da ugrozi političku stabilnost Kosova. Zato je političko vođstvo zemlje praktično nedodirljivo.“

„Za političku elitu, Euleks i ograničena suverenost Kosova su deo cene koju je trebalo platiti 2008. za odvajanje od Srbije. To nikada nije zaista ugrozilo krug moćnih. Jer, moćnici su još misiji UN, koja je Kosovom upravljala od 1999. do 2008, jasno stavili do znanja da se o redu i poretku ne staraju njeni predstavnici, već bivši gospodari rata iz oslobodilačke armije UČK. Ljudi kao što su Hašim Tači i Ramuš Haradinaj bili su i ostali gospodari vanrednog stanja […] i samim tim i faktički suveréni.“

Autor teksta napominje da je, i pored svih kritika na račun misije UN i Euleksa, namera da se etablira pre svega prava država koja funkcioniše – bila ispravna. Ona je, piše, bila preduslov za demokratski razvoj i formiranje institucija te privredni rast (koga nema). Tek ispunjenjem tih uslova bi „i pravosuđe došlo u poziciju da delotvorno zaštiti zagarantovana prava građana i investitora te moćnike drži u šahu“. No, „eksperiment nije uspeo“. Navode se i reči šefa misije Meučija da je tokom šest godina ipak izrečeno 550 presuda, a da su u toku i istrage protiv nekih vrlo uticajnih ljudi. Da je i policija vrlo uspešna – posmatrano čak i u međunarodnim okvirima. No, autor izvlači bilans: „Neosporno je da u šesnaest godina od završetka rata nije uspelo suzbijanje malog sloja koji se na vlasti drži bogaćenjem i podmićivanjem, uz pomoć zaštitnika i zastrašivanja“.

Jugoslavija – eklektička retrospektivna pojava

Berlinski dnevnik Tagescajtung doneo je intervju sa „slovenačkim muzičkom kolektivom“ – Lajbahom, objavljen povodom predstojećeg koncerta te grupe u Minhenu. Objasnivši na početku novinarki Sonji Fogel da na pitanja odgovara kolektivno, „kao tim“, Lajbah se između ostalog suočio i sa ovim pitanjem:

„Slavoj Žižek je rekao da je Lajbah razotkrio drugu stranu političke moći. Primer za to je skandal iz 1987. koji je potresao socijalističku Jugoslaviju: jedan umetnički projekat blizak Lajbahu je pobedio na državnom konkursu za poster – sa lako modifikovanom slikom nacističkog umetnika Riharda Klajna. Da li je Lajbah od početka bio argument za neuspeh Jugoslavije?“

Odgovor glasi: „Da je tako, onda Jugoslavija ne bi ni trebalo da je postojala. Ta država je bila jedna utopijska formacija, stvorena u vreme kasnog nadrealizma i hipersocijalnog realizma. Modernizam je bio njena svadba, a sa postmodernizmom je počelo njeno razlaganje. Jugoslavija je bila eklektička retrospektivna pojava, a ne puka homogenizovana površina moderne. Rat je bio logična posledica kraja tog utopijskog sna, cinična zamena za veliku priču koja je iščezla posle Hladnog rata, kraj istorije.

„Nakon raspada Jugoslavije, osnovali ste NSK ('država u vremenu') – državu bez teritorije. Priča se da su za vreme opsade Sarajeva 1994, stanovnici bežali iz grada uz pomoć legitimacije NSK. Nigerijci još uvek podnose zahtev za izdavanjem Vaših pasoša da bi tako mogli da putuju za Evropu. Koliko je vaša država realna?“

Odgovor: „Svaka država je realna onoliko koliko njeni građani veruju u nju. Osnovali smo NSK da bismo u Vreme Velikih Očekivanja održali utopiju u životu. NSK – 'država u vremenu', jeste apstraktni organizam i suprematističko telo koje poput skulpture stoji u realnom društvenom i političkom prostoru. NSK ne postaje država teritorijom, već duhom koji je u stalnom pokretu – baš kao i simboličko i fizičko kolektivno telo. 'Nacija' NSK je zato transnacionalna. Pored osnivačkih članova, pravo na državljanstvo NSK imaju ljudi različitih vera, nacionalnosti, polova i ubeđenja, a pre svega – kulturni imigranti.“

Na pitanje: „Kako izgleda budućnost Evrope“, Lajbah odgovara:

„Treba nam Evropa od Atlantika do Pacifika! Ali Evropi treba i revolucija; ostvarivanje ciljeva kao što je socijalna pravda u okviru globalnog kapitalizma je prava utopija. Razlozi za bedu čovečanstva ne leže u korumpiranosti nekih političara ili pohlepi nekih bankara, već u strukturalnoj dinamici koja je iza tih pojava.“

„Šta je rešenje?“

„Nikakav kozmetički zahvat, već - sasvim drukčiji sistem. Mi se iskreno nadamo da ideja ujedinjene Evrope može da se održi. Ne hladne Evrope briselske tehnokratije i bankarskog sistema koji slede dogme neoliberalizma, već repolitizovana Evropa, zajednički emancipatorski projekat.“