Sviraj balkanski džez!

DW: Gospodine Gojkoviću, dobili ste veoma cenjenu muzičku nagradu za životno delo. Koliko vam ona znači?

Duško Gojković: Moram da kažem da je to bilo veliko iznenađenje. Naravno, takva međunarodna nagrada je velika čast i veoma sam ponosan. Bio sam veoma srećan što me se konačno neko setio, dok sam još živ.

Postoji čitav niz nagrada koje umetnici dobijaju za svoje životno delo. Često to komentarišu uz napomenu da još nisu završili svoje delo. Da li ste vi otišli u umetničku penziju?

Daleko od toga! Radim kao uvek. U poslednje vreme sam napravio neke kompakt diskove, a uskoro će se pojaviti i još jedan novi. Sviram na koncertima, za specijalne događaje, i u klubovima. U Beogradu sam upravo snimao sa džez orkestrom Radio Televizije Beograd. Tamo sam odrastao, naravno i svirao. Momci iz orkestra su za mene napravili Latin džez projekat i CD će uskoro biti objavljen. Prošle jeseni, izašao je CD sa gudačima iz Brandenburškog simfonijskog orkestra. Uvek sam želeo da uradim nešto sa gudačima, tako da mi je drago da se to konačno dogodilo.

Vaša karijera počela je 1950. u Kelnu, u bendu Kurta Edelhagena. Kako je to bilo za mladog trubača Duška Gojkovića iz Jugoslavije?

To je bilo sjajno! U to vreme, za Jugoslovene nije bilo tako lako da dođu na Zapad – kao za građane DDR-a. Došao sam u Frankfurt, preko nemačkog džez muzičara i publiciste Karla Bolendera. Onda me je Kurt Edelhagen angažovao za novi WDR Big Bend. To je bio najbolji bend u Evropi sa muzičarima iz raznih zemalja. Bio sam veoma srećan što mogu da sviram u tom bendu kao solista. U to vreme smo takođe svirali sa američkim bubnjarem Kenijem Klarkom, u Kelnu. Tako je kasnije postao Klark/Boland Big Band. To je sve bilo za vreme rada sa WDR - om, od 1957. do 1961.

Šezdesetih godina ste otišli u SAD, na koledž Berkli, gde ste dobili stipendiju. Potom sledi Njujork, renomirani bendovi Majnarda Fergusona, Vudija Hermana, Tada Džonsa i Gerija Mulligana. Ko je od ovih velikana bio zainteresovan za vaše poreklo sa Balkana?

Oni me tada nisu videli kao stranca. Znali su da dolazim iz Nemačke i Evrope. Njih je samo zanimalo kako sviram. Imao sam sreću da pet godina sviram sa najboljim američkim bendovima. Naučio sam mnogo i bilo je veoma zabavno!

Vas smatraju tvorcem izraza Balkan džez. Kako ste došli na ideju da u džez ugradite elemente narodne muzike sa Balkana?

Kada sam bio u Berkliju, počeo sam da komponujem i aranžiram, a i razgovarao sam sa drugim muzičarima. Sa Stanom Gecom, na primer ili sa Deksterom Gordonom, često sam govorio o muzici i kompoziciji. Složili smo se da je naša muzikalnost pod uticajem narodne muzike naših domovina. Tako sam 1961. počeo da u mojim kompozicijama i u svirci ubacujem elemente narodne muzike sa Balkana. Međutim, to nije bila kopija balkanske muzike. To muzičko bogatstvo Balkana bilo je samo osnova za moje balkanske kompozicije. Nisam znao kako to da nazovem. Na ime Balkanski džez sam došao mnogo kasnije. U to vreme u SAD su tipični balkanski ritmovi sa 5/4 taktovima ili 7/4-taktovima bili nepoznati. Dejv Brubek je to uradio sa Take Five, ali, mnogo godina kasnije.

Taj stil je postao sastavni deo džeza. Kako se razvijao Balkanski džez?

Mnogi muzičari, širom sveta, prihvatili su taj stil. To je obogatio celu džez scenu. Sa svojim bendom sam jedanaest puta bio u Japanu, na turneji. Ljudi su mi uvek dovikivali: Hey, play this kind of music! - Sviraj balkanski stil! Veoma sam srećan što sam se to još uvek dešava, posle više od 50 godina.

Kada danas radite sa mladim muzičarima, ponekad zajedno sviraju tri generacije… Kako je to za vas?

To je super! Danas ima mnogo dobrih mladih muzičara. Oni dolaze iz dobrih škola džeza gde su dosta tehnički i muzički naučili. Zabavno je svirati sa momcima koji vladaju svojim instrumentima. Posle Drugog svetskog rata bilo je drugačije. U Nemačkoj nije bilo mnogo muzičara koji su svirali džez. Ali bilo je američkih vojnika, od kojih su mnogi bili džez muzičari. Od njih smo mnogo naučili.

Duško Gojković rođen je 14.10. 1931. godine u Jajcu, muzičku akademiju završio je u Beogradu i već sa 18 godina bio je član orkestra Radio Beograda. Od 1955. godine živi u Nemačkoj.