Svi na jednog, beda na sve

1.

Ukeketio se Trivica Tlačić ministar kimet i antilohiju u mehani Kod Pačića. Nije lako čoveku pa makar imao ministarski apetit okupati dva kila pečenja u sifonu špricera, varenje je sagorevanje, a u sagorevanju se oslobađaju gasovi, a kako da ih čovek pusti na na prvom sastanku s damom. Kao spas iz vedra neba zasvira mu na mobitelu Vostani Stradije, i on požuri da se javi napolju.

U isto vreme nekoliko gradova dalje Gljivica Dlačić, ministar droljoprivrede, sedi go na ivici kreveta i gleda čas tabletu na dlanu čas papir u drugoj ruci. Ali uputstvo za preparat hem na latinici, hem slova sitna, pa ne zna treba li da je proguta ili da je cucla. Ne bi valjalo da promaši trenutak u životu svakog muškarca kada je potrebno da pokaže puni potencijal, kako to lepo i poetski veli jedna reklama. Utom iz pantalona prebačenih preko naslona stolice zazvoni Vostani Stradije...

Pivica Mlačić, ministar za onostrane poslove, čeka u džipu ćerku da završi školicu tenisa i igra se na ajfonu redi, stedi bang! (U slobodno prevodu, spreman, pozor, povuci! Na zadnju reč, koju kaže glas iz telefona, treba brzo stisnuti ekran. Onda jedan od dva kauboja na ekranu padne mrtav.) Od kad je kupio tu jebenu igricu ne može da pređe na drugi nivo, i to ga frustrira. Da telefon nije službeni već bi ga davno razbio. Redi, stedi, Vostani Stradije... - Halo!

Tripica Splačić, ministar za klopstipaciju, gleda na kitizen i nervira se. Evo pola sata njegova žena bira sliku za zidni kućni sef, i taman kad su se složili oko Početka bune na dahije, sad treba da se odluče za veličinu. Kao da je velika razlika između L i XL. Koliko je to u inčima? Izvadi smartfon da preračuna sliku u televizorske mere, u istom času kad aparat zavribrira u ritmu sastanka vlade.

Ministrica za javne naglavke, Fifica Njačić, gleda po sedmi put snimak svog nastupa u Neću da znam. Sad bi već i žmirećki mogla da ponovi doslovno svaku svoju izgovorenu rečenicu, iako još ne razume sve šta je pročitala, ali ne žmiri, jer ima pune ruke nogu; na jednoj se oljuštio lak s noktiju, na drugoj treba promeniti flastere na kurjim očurdama, na trećoj... (Ali šta narod zna koliko ministri imaju nogu!) Utom zazvoni mobitel. Vostani Stradije. - Haloooo...

Šljivica Dračić, ministar za engečenge, stoji izgubljen u podrumskoj paučini, neodlučan ispred zida zastakljenog prašnjavim bocama vina. Valjda je vino bolje što je više prašine na njemu. Nije lak ovaj nagli prelazak, sa kace na boce. U češkanju po ćubi prekine ga Vostani Stradije. - Šta je sad? Kad?

Grivica Mračić, ministar za ohoho usred je prepiske sa GM farmom pilića u bratskoj i nesvrstanoj Kini. Ako ne lažu, do jeseni bi mogla krenuti proizvodnja dvoglavih orlića. To bi u Stradiji išlo kao alva. Zamišlja dvorište svog letnjikovca po kome se umesto paunova šepure orlovi s dve posvađane glave. Ali ga iz maštanja prene telefonski poziv. - Molim! Marica?

Gripica Sračić, ministar za obališ (iako Stradija nema more, ponosna je na svoju morsku obalu) upravo je okretao televizor za 90 stepeni, jer ga je slika iskrivljene Kosta Konkordije podsećala na njegovu jahtu nakon u načelu uspešnog izbegavanja sudara sa glupim ostrvom, kad je u šerpi na radnom stolu zazvonio mobitel. (Od pomenutog manevra ministar ne čuje dobro, pa koristi šerpu kao pojačivač.)

U istom trenutku otvorila su se vrata saune i bela rukavica je pružila unutra mobitel iz koga je zvonilo Vostani, Stradije. Ministar za lelekom, Živica Hračić, obrisao je ruku o mokar peškir i s dva prsta prihvatio đavolsku spravu. Ali ona se vlažnim kažiprstom nije dala otključati. Obuze ga celoga drhtavica.

Izvica Gačić, ministar za glablabije, ne diše u specijalnoj loži. Na terenu Melburn parka prvi reket sveta brani boje Stradije. U dramatičnoj tišini zagrmi vibracija u ministrovom šorcu. Rumen u licu od blama, jer se pola stadiona okrenulo prema njemu, gasi telefon, ali se onda seti da je to poziv iz Vlade. Protivno svim običajima vladanja na Grend Slem terenima, ustane i poremetivši celu ložu izađe.

Pivica Bljačić, ministar za natrčnaprč, pozira s jednom nogom na mrtvom jelenu. Ovako velike rogove nema nijedan ministar u vladi, govori njegov osmejak pred objektivom mobitela. Trenutak pre nego će aparat lažno škljocnuti, zasvira Vostani Stradije. Ima boga, pomisli. Da je zazvonio prije deset minuta sad bi stajao na gajbi piva umesto na jelenu. - Molim? Kad? Za petnaest minuta. Uredu.

2.

- Marica, ponovilo je tuce glasova u isti tren. To u šifrovanom jeziku telefonskih sednica stradijske vlade znači uvek i samo jedno: seču direktora!

- Koga, vikao je Gačić, pokušavajući nadjačati ovacije na tribinama Melburn parka. - Kartoteke?

- Ne, - kasneći za ehom stizao je odgovor. - Kinoteke.

- Strpoteke, - i dalje je Pacifik šumio u vezi.

- Filmoteke, - umešao se treći glas, pokušavajući da razjasni nesporazum.

- Ma što je važno čega? Šta je razlog?

- Razlog je fejsbuk. Član je grupe Basne iz Vlade, - odgovorio je predsedavajući.

- Nisam znao da svira nešto, - uključio se Šljivica.

- Ko svira, - smeo se predsedavajući.

- Pa taj, što se učlanio u grupu.

- U grupu na fejsbuku. Ne moraš da sviraš da bi se učlanio. Ne radi se o rok-grupi. Nego o terorističkoj.

- Kakve veze imaju basne s terorizmom.

- Nikakve, ali imaju veze s nama.

- Šta, prikazuju nas kao životinje koje imaju ljudske osobine.

- Ne, nego kao ljude koji imaju životinjske.

- To je klasičan primer secijalnog terorizma. Ja sam da se smeni.

- Stavljam na glasanje. Ima li neko protiv? Nema. Onda, jednoglasno.

- Jesmo li gotovi, ja bih morao da popijem lek.

- Nismo. Ima još. Sledeća na spisku je direktorka muzeja narodnih nošnji.

- Turskih?

- Šta turskih?

- Mošnji.

- Nije mošnji nego nošnji. Pojačaj zvuk na mobitelu, Sračiću, ne mogu sednice da traju toliko koliko si ti gluv.

- Nisam to ja bio.

- Nego ko?

- Ja, Gačić. Šta je uradila ta direktorka?

- Nije ona ništa, nego njen papagaj. Po ceo dan ponavlja Naša premilostiva vlada ćorava.

- Ćopava?

- Ćorava! Jebem te gluva.

- Nemojte da psujete, snimaju se sednice.

- A zašto direktorka misli da je naša vlada ćorava?

- Ne misli direktorka nego papagaj.

- Odkad papagaji misle?

- To je i ona pitala kad sam rekao da ćemo je smeniti.

- A zašto nju da smenimo, ako je papagaj terorista?

- Zato što ova vlada hoće da uvede red i svako ima da odgovara za svog papagaja.

- Razumem. Papagaj je šifra. Radi se o službenicima koji previše pričaju.

- Ma ne bre, radi se stvarno o papagaju. Ima li neko protiv? Nema, onda jednoglasno. Sledeći je upravnik zavoda za manjinska pitanja.

- Šta sad opet manjine litaju?

- Pitanja, Sračiću, a ne litanja.

- Nisam ja predsedniče.

- Nego ko?

- Ja, Hračić.

- Pa dobro, Hračiću, kakav zavod za litanja?

- Meni se učinilo da ste rekli zahod, a ne zavod.

- Zašto bih ja govorio hrvatske reči?

- Nije hrvatska, nego slovenačka. Znači zapad.

- Koliko ja znam, zahod znači wc.

- Možda wc okrenut prema zapadu.

- Ima li wc veze s ovom tačkom dnevnog reda?

- Ima. U pomenutom zavodu koriste toalet-papir na kome je odštampano Kosovo.

- U zavodu ili u zahodu?

- Zavodu, Sračiću.

- Bljačić je, predsedniče. Možete li da malo objasnite, šta je problem sa tim papirom?

- Kako šta je problem? Je li Kosovo deo Stradije ili nije?

- Jeste.

- Kakav?

- Neodvojivi!

- Pa zašto su onda odvojeni na tom papiru!!??

- Predsedniče, ja bih na to gledao kao na patriotsku satiru...

- Jesi li ti u vladi da gledaš ili da slušaš?

- Pa slušam, ali ne vidim problem u...

- Dosta je nama takvih koji ne vide probleme a vide satiru. Oćeš i ti da potpisuješ peticije?

- Neću, ali...

- Onda, jednoglasno? Ima li još neko da je protiv? Nema. Sledeći je direktor državne agencije za kadrovsku politiku.

- Jeste rekli agencije ili urgencije?

- A zašto je to u ovom trenutku važno, Sračiću?

- Dlačić je. Nije važno, nego mi se učinilo...

- Za šta optužujemo čoveka?

- Prvo, ne radi se o čoveku nego o državnom službeniku, a drugo, nije na vladi da optužuje nego da presuđuje.

- U zakonu piše drugačije.

- Šta u zakonu piše, Tlačiću?

- Dlačić je. Piše da se time bavi nadležni organ, tj. sud.

- Piše li da vlada ne treba da se time bavi?

- Ne znam, trebalo bi da pročitam celi zakon.

- A mi ostali da čekamo na liniji? Dlačiću, je li posao ministra da gleda zakon ili svoja posla?

- Ti baš Dlačiću tražiš dlake u zakonu.

- Ko je za?

- Za šta?

- Da ga smenimo?

- Dlačića?

- Ma ne bre, ovog direktora. Je li jednoglasno?

- Jeste.

- Čekajte ljudi, nismo čuli ni šta je skrivio.

- A da smo čuli, drugačije bi glasao?

- Ne bi, nego zbog zapisnika.

- Pa evo šta je uradio: ne poštuje ćirilicu.

- U zvaničnim dopisima?

- Ne, nego u svojoj kujni.

- Pa kujna je njegova privatna stvar.

- Ali ćirilica nije. Ne može jedan državni službenik da ima kujnu u kojoj baš ništa ne piše na ćirilici. Nego sve latinica. Gorenje, Bosch, Ariston...

- Da je barem ona slova s magnetima stavio.

- Sramota. Ne bi me čudilo ni da u frižideru nema ništa domaće.

- Terorista, samo taki.

- Ja predlažem da ostalo smenimo đuture. Šteta je da arčimo narodne pare na suvišnu raspravu. Nismo uveli ove telefonske sednice da bismo nabijali račune nego da bismo ih sređivali.

- Slažemo se.

- Je li jednoglasno?

- Ja se bojim da se narod ne pobuni. Evo baš sad gledam sliku Početak bune na dahije...

- Koji narod Dlačiću?

- Splačić je. Pa narod, ljudi, građani Stradije...

- Je li se to ti buniš sada?

- Ne bunim, nego samo mislim...

- Je li posao vlade da misli ili da donosi odluke?

- Da glasa.

- Pa onda, je li jednoglasno?

- Jednoglasno.

- Bolje jesti govna danas nego biti gladan sutra.

- Ko je to rekao?

- Ja nisam.

- Ni ja.

- Nije niko od nas.

- Onda smo na meti terorističkog akta.

- Jeste rekli terorističkog ili satiričkog?

- A kakva je razlika?

Kad bi ovih dana autor Razmišljanja jednog običnog srpskog ministra banuo po drugi put među Srbe, pa onda negde usput čuo da se posle odluke Vlade o smeni upravnika biblioteke Srbija vraća u devedesete, šta bi čovek pomislio; na koje se devedesete tačno misli - dvadesetog ili devetnaestog veka?

Autor: Nenad Veličković

Odgovorni urednik: Svetozar Savić