Supruga sekretarica, sinovi „znaju sa računarom“…

Za poslanike bavarskog Parlamenta još od 2000. važi zakon po kojem ne smeju da zapošljavaju svoju rodbinu. Ipak, čak i šefu poslaničkog kluba vladajućih bavarskih demohrišćana (CSU) Georgu Šmitu sve donedavno je suprugu bila sekretarica – uz vrlo izdašnu platu koja je znala da se popne i na 5.500 evra mesečno.

Doduše, u tom zakonu predviđen je „prelazni period“ za rodbinu koja je zaposlena pre njegovog stupanja na snagu, ali nije samo Šmit taj „prelazni period“ iskoristio preko svake mere. Štaviše, i predsednik Odbora za budžet pokrajinskog parlamenta Georg Vinter zaposlio je oba svoja sina „da malo rade na računarima“ – iako su oni tada, 2000. godine, imali samo 13 i 14 godina.

Tek nakon što je pravnik Hans Herbert fon Arnim objavio knjigu „Samoposluživanje“ (Die Selbsbediener), ta dva političara su ovih dana ipak podnela ostavke. U stvari, čak 17 od ukupno 92 poslanika bavarskih demohrišćana koristilo taj izuzetak „prelaznog perioda“ – i jedina je uteha to što je većina njih u međuvremenu svojoj rodbini dala otkaz.

Svi se prave ludi

Najgore u čitavoj aferi i nije bila ta očigledna zloupotreba položaja – već činjenica da su o tome svi ćutali. Jednostavno nije moguće da drugi poslanici, pa i oni iz opozicionih stranaka, ne znaju da u predsoblju kancelarije nekog kolege ne sedi sekretarica identičnog prezimena – a većina se poznaje dovoljno da i lično znaju članove porodica političara svoje stranke.

Ipak, o tom slučaju nisu progovorili ni političari, ni mediji – sve do objavljivanja ove knjige, a stanje u parlamentu pokrajine Bavarske iznenadilo je čak i šefa nemačkog ogranka organizacije „Transparensi internešnel“ Kristijana Humborga. I on sad mora da objasni to kako se Nemačka, po oceni njegove organizacije, našla na relativno visokom 13. mestu među osamdesetak zemalja u kojima se prati korupcija. Humborg je morao da prizna da „nisu ni slutili da u Nemačkoj ima takvih slučajeva nepotizma“ i da se zapravo ocenjivanje neke zemlje bazira na – procenama.

S druge strane, profesorka sociologije Univerziteta u Minsteru Rut Linsen, takođe ima svoje, mnogo mračnije procene. Ona smatra da se nepotizam i korupcija u Nemačkoj „jedva mogu i sagledati“ i da za ogromnu većinu slučajeva nikad niko i ne sazna. Samo se jedan do pet odsto slučajeva, procenjuje profesorka, uopšte otkrije – a nekakva kazna ili sankcija smatra se gotovo usamljenim slučajem.

Nedostaje zakon, nije ratifikovana Konvencija...

Šef nemačkog ogranka „Transparensi internešnel“ ipak dodaje da mnogo toga u Nemačkoj može da se radi nekažnjeno jer ne postoji odgovarajuća zakonska regulativa protiv korupcije. Naime, Humborg smatra da je jedan od najvažnijih instrumenata protiv takve zloupotrebe pravo, ne samo novinara, nego i građana, na uvid u zvanična dokumenta.

A kad takva dokumenta, na primer zapisnici o zapošljavanju neke osobe ili sva dokumenta vezana za neki javni konkurs, postanu javna, onda je i službenicima mnogo teže da „nešto mute“. Do sada je takav zakon prihvatila većina saveznih pokrajina, ali pet još nisu. Od tih pet, čak četiri su na jugu zemlje: Hesen, Baden-Virtemberg, Saksonija i Bavarska.

Profesorka sociologije Linsen dodaje da u Nemačkoj ne nedostaju samo nacionalni zakoni, već je, kaže, sramota to što je oko 140 zemalja u svetu ratifikovalo Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv korupcije – ali Nemačka nije! Razlog za to, kako se čuje iz Berlina, jeste da on ugrožava „nezavisnost poslanika“, ali čak i bez Konvencije, smatra profesorka Linsen, nemačka vlada bi mogla da pooštri zakone u slučajevima korupcije.

Jer toga ima svuda: od lekara koji dobijaju „nagradu“ ako propisuju lek određenog koncerna, pa sve do lobista i predstavnika privrede koji političarima praktično pišu zakone o kojima bi zapravo trebalo da odlučuju predstavnici građana. Lobiranje je legalno, ali i to je oblik korupcije prema kojoj se u Nemačkoj suviše olako ophodi, smatra profesorka Linsen.

Autori: Ginter Birkenštok / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković