Strah od domino-efekta

Pobeda Aleksisa Ciprasa na izborima u Grčkoj je za mnoge evropske vlade bila nezgoda na radu - i to poprilično teška. Pred izbore 2012. godine, mnogi šefovi država ili vlada su smatrali da je Siriza opasan politički savez. Tog mišljenja su, recimo, bili nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Oland i tadašnji italijanski premijer Mario Monti. I Oland i Monti su tada smatrali da je diktat štednje za koji se zalagala Nemačka pogrešan. Tako gledano, mogli su da u Ciprasu vide čak i svog saveznika. Ali, on im je za tako nešto ipak izgledao previše radikalno. Osim toga, Francuska i Italija su poverioci Grčke. Obe zemlje sada strahuju da im Grčka neće otplatiti kredite. Nije slučajno što je posle pobede Ciprasa Oland preventivno zjavio da "preuzete obaveze moraju da se ispune".

Kompromisi su mogući

No, Cipras je odmah najavio kraj politike štednje a mnoge pokrenute reforme ne samo što želi da zaustavi, već namerava i da ih okrene unatrag. Janis Emanuilidis, stručnjak za Grčku u briselskom trustu mozgova "Centar za evropsku politiku" (European Policy Centre) smatra da "ima prostora za kompromise". On je ubeđen da je nova grčka vlada "pogrešno startovala" i da će i sama uvideti da je "sa određenim stvarima otišla predaleko". Prema rečima ovog stručnjaka, sada bi moglo doći do dugotrajnih pregovora o uslovima otplate kredita, a i pored demantija iz Berlina i Brisela, ima mnogo političara koji mogu da zamisle dužničke olakšice za Atinu. Da li će osnovni dogovor o štednji i reformama kao uslovima za dodelu kredita i dalje važiti, zavisiće od toga "šta Siriza ima da ponudi", rekao je Emanuilidis. On smatra da bi moglo doći do kompromisa ukoliko bi Cipras u ophođenju sa oligarsima ili u borbi protiv utaje poreza učinio nešto više od svojih prethodnika.

Mnogi sada smatraju da je došlo njihovo vreme

No, ne radi se samo o Grčkoj. Ono što države orijentisane na stabilnost - poput Nemačke - trenutno uznemirava, jeste mogućnost izbijanja protesta širom Evrope, a oni bi mogli da uzdrmaju s mukom postignuti konzenzus u finansijskoj politici. Sada se na primer u Španiji nova levičarska stranka Podemos ("Mi možemo") nada pobedi na parlamentarnim izborima koji se održavaju u jesen. Ankete pokazuju da Podemos trenutno ima prednost u odnosu na vladajuću Narodnu stranku i socijaliste. I u Portugaliji se upravo formira pokret po uzoru na Sirizu. Italija i Francuska - u kojima su na vlasti socijalisti - ionako su samo nevoljko učestvovale u dosadašnjim merama, stalno pokušavajući da izvrdaju reforme. One bi mogle da iskoriste rezultate izbora u Grčkoj kao "izgovor da izdejstvuju kompromise na planu štednje", smatra Emanuilidis. Ali, opasnost za konzenzus ne dolazi samo sleva, već i zdesna: u Francuskoj, Nacionalni front Marin le Pen već podržava neke izjave i gestove Sirize - posebno njeno samopouzdanje u ponašanju prema Briselu i razumevanje za politiku Rusije. Slično to vidi i italijanska "Liga sever". Moskovski list Nezavisimaja gazeta je već napisao da bi "nova grčka vlada mogla biti najvažnija prethodnica otpora antiruskim sankcijama EU".

Politika štednje dala rezultate

Što se tiče finansijske politike, ironija se ogleda u tome što bi dosadašnji konsenzus mogao da se poljulja upravo u trenutku u kome se gotovo svuda vide plodovi konsolidacije. Privreda u Španiji i Portugaliji beleži rast; Portugalija - za razliku od Grčke - više nije pod finansijskim štitom EU. Još uspešnija je Irska, koja ne samo što više nije obuhvaćena programom pomoći, već ima odlične privredne rezultate. Tamo, doduše, nije na vidiku nekakav pokret sličan Sirizi. Pa i u samoj Grčkoj su stvari krenule nabolje. Interesantan slučaj je Francuska: tamo je vlada posle dugog oklevanja konačno pokrenula nekolike reforme koje zaslužuju to ime, mada su ekonomske statistike loše kao što su i bile. Pariz se vrlo kasno prebacio na "berlinski kurs". Janis Emanuilidis smatra da sveukupne posledice izbora u Grčkoj neće biti "tako krupne kao što neki očekuju". On kaže da je Grčka, zbog težine problema i neophodnih transformacija, "poseban slučaj" u evrozoni, te da je prerano predviđati uspehe ili neuspehe nove vlade u Atini. Pobeda Sirize je, po njegovom mišljenju, bitna na unutrašnjepolitičkom planu, ali na čitavu Evropu će imati samo ograničen efekat.