Srećni dani s književnom nemani (2)

Bio sam u to vreme neka vrsta poludezertera. Otkupio sam kožu bordo dizel golfom davši ga komandantu jedinice da me vodi na spisku kao fiktivnog vozača. Na prvom šoferskom zadatku, (relacija Velešići – Alipašino) karoseriju su mi prosvirali geleri, a jedan se zapleo u naslon sedišta, tik uz kičmu. Vidio sam svoju budućnost u kolicima, u oblaku neprebolne nesreće, s mirisom na mokraću i neoprano dupe. Par žilavih, depersonalizovanih, androgenih ruku, gurale su me stazicama nekog ubogog bosanskog stacionara. Živi sam dokaz da se život što je bezvredniji, frivolniji i taktilniji, okrenut samo sebi i onima što su ti na dohvat ruke, više čuva. Tog dana sam svoje izrešetano blago što je išlo i na lož ulje poklonio komandantu i otkupio svoje mesece odsustva.

U to vreme pojavio se i Sidran sa svojom idejom o Društvu pisaca sastavljenom od dva sekretara i predsednika. Jedan od sekretara sam k'o što se zna nakratko bio i sam. Sakriven iza pisaćeg stola, papira i teške mašine kao iza grudobrana, pravio sam se malim i mentalno nedoraslim za rat, kašljao, hroptao, slagao glupe face, pogotovo kad bi moju majušnost pritisla Nedžadova ogromnost. Vajar po spremi, Nedžad je u meni vidio stenu pod mahovinom, s gomilom lišajnih viškova i naslaga koje treba ostrugati, te iz toga osloboditi vojnika; običnog veznog vojnika u rovu. Moratorijum je bio da me odvoji od pisaćeg stola i stolice za koje sam srastao. Od pisaca su u to vreme u armiji Hazim Akmadžić, Enver Kazaz, Nenad Veličković, Rajko Đurica, Faiz Softić, Damir Uzunović, Dragan Šimović. Neki u to vreme neukoričeni mladi pisci Asmir Kujović, Faruk Šehić, Emir Šaković, Seno Musabegović, Damir Ovčina, Mirsad Sijarić, Fahrudin Zilkić, bili su odlično gorivo za rat.

S jedne strane Zlatko mi je tako produžavao sigurne dane u zgradi i kancelariji Društva pisaca na adresi Krančevićeve 24, a Nedžad ih kratio. Dobra vila je heklala, a zla parala. Taman kad bih malo pustio koren na poslu kojeg mi je izmislio Sidran, Nedžad ga je čupao. Na sve strane su mu se priviđali dezerteri. Čim bi opazio nekog zdravog i jakog zamišljao ga je u uniformi, s puškom i bombama na gotovs. Žurilo mu se do pobede. Samo je falilo oružja i znanja da nas do nje dovedu. Pozirao je u uniformi s pištoljem o pasu i bio na crtežu Bože Stefanovića i mnogim fotografijama. Malo koja zemlja je imala tako lepog i markantnog pisca prožetog patriotizmom začetim uz komandanta Hadžića s Dobrinje. A kako su veliki pisci infantilni i sebični pokazaće se u sledećoj epizodi. O pa zar sam ja ovolika tužibaba?! Nedžade izvini.

Za vreme rata na Sidranovu kućnu adresu stiglo je desetak solarnih lampi za pisce. Jednu je odvojio i za mene. Kad sam shvatio kako radi i na šta obuzelo me je veliko oduševljenje. Više poezije u jednom predmetu do tad nisam video. Na lampu sam priključio i radio i učinio je skalamerijom od životnog značaja. Zbog nje sam pozivan na komšijska sijela i ratne derneke. Lampa je postala tako jednim od najvećih čuda mog ogoljenog života sastruganog do koske. Nek se zna da je za to zaslužan Sidran i njegova neselektivna dobrota.

Sreća ne bira kad će i gde da zablesne. Poznato je da ona obasja ljude u najgadnijim prilikama. U logoru, zatvoru, opkoljenom gradu; možda i pod vešalima. Prosto te uzme pod svoje i zadrži u fokusu da shvatiš kako je vredno živeti i trpeti. Mene je tako sreća spopala dok sam u velikoj kutiji s ručkom nosio ka kući pomenutu solarnu lampu iz humanitarne pomoći. Takve i slične lampe su u bezbroj primeraka rasute svetom. Imaju ih ozbiljniji ribari, lovci i kuvari u prirodi. Ali, ni jedna u sebi ne sabire toliku simboličku snagu kao ova što mi ju je dao Sidran. Kontekst sveden na nemanje joj je pojač'o značaj. Na nju će se kasnije pred svedocima obrušiti Nedžad tražeći je sebi, a ja mu je očekivano neću dati. Dobio je bio već jednu, ali ju je ustupio sestri, bivšoj ženi, deci, šta me briga! Zbog nje će doći kraj mojim danima u Društvu pisaca BiH; jedinoj radnoj obavezi pod kojom sam se krio u doba rata. Na splavu spasa nestalo je mesta. Preko noći sam (to se samo tako kaže) promenio logo pod kojim ću biti i vratio se u ARBiH, ali ne kao šofer ili prašinar. Pomogao mi je prvo dobri vilenjak s Dorćola, general Divjak, a kasnije i defintivno drug i pisac Hazim Akmadžić, svrstavši me u novinare Informativne službe Prvog korpusa ARBiH. Bio sam se zasitio sigurnosti i tamnog oblaka zvanog Nedžad Ibrišimović koji puši tuđa sledovanja, sekira nas, zadivljuje, nasmejava i odvaljuje od sebe veličanstvene knjige. Tačno na vreme me izbacio s posla i gurn'o nazad u rat.

I tako. Niti je mene neko mog'o dugo mrzeti, niti ja njega. Za to treba imati dara i kondicije. Nisam retko preležao u krevetu čitav dan samo zato što sam malko mrzeo. S dvojicom kolega s kojima se više ne družim ponekad sanjam da se mirim. Jedan mi prerušen u srnu spušta njušku u dlan i toplo frkne. Dovoljno da se shvati. Drugi, maskiran u hrvatskog prometnika, na bosanskim akcentom traži da mu pokažem dozvolu za pisanje, a ja vadim sve moguće dozvole osim te. Preteško da shvatim. Možda će on. Plave oči u gnezdu brade i kose lako se prepoznaju, a i one modre na treperavoj srni.

I Nedžadu sam počeo praštati čim su me u vojsci spopale sitne prijatnosti: topao obrok, pakovanje datula, deset centimetara kameno tvrde sudžuke, čak i jedan seks u Brgulama na senu. Na tunjevini u sosu od tuge i mnogo većem broju cigareta, pogotovo na terenu gde je mogućnost nezgoda po život više, mogu takođe zahvaliti Nedžadu i progonu iz Društva. Štošta ne bih doživeo da me on nije gurn'o u rernu rata da se dopečem: ni dirljiv doček uz muziku sa agregata u gladnom i galantnom Olovu o kojem su me počastili viskijem i kuvanim krompirom. (U tacnu soli umačem voljeno povrće i zalivam ga lekom protiv tuge). Ni nadrealan prelaz od dvanaest sati preko planine Lopate u milećem i grokćućem kamionu gde su se vreće s peskom i čamove daske za tabute mešale s izmoždenim ljudstvom isprobadanim fiksatorima i langetama. (Ranjenici horski jauču i zapomažu, a ja se na ivici karoserije držim za nešto zarđalo i metalno i buljim u ambise. Oooo što me majka ne rodi kao ćerku pa da o ovom samo čitam, što)! Ne bi mi ni drug kao u filmovima B produkcije izdisao na rukama, šapćući da je lakše biti Srbin nego musliman, da ne bi Nedžada (ko je lud da se raspravlja sa samrtnikom) niti bih kroz tunel ispod piste prošao zgrbljen mnogo puta, natovaren nečim elementarnim po život. (Čak i vrećom novina za koju sam pisao). Ni s Hazimom Akmadžićem, taze činovanim kapetanom, natovaren živežnim namirnicama kupljenim u Hrasnici, ne bih kroz to čudo graditeljstva kroz koje danas prolaze turisti, ganjao načelnika Novog grada iz nekih zaboravljenih razloga da ga ubijem. (Ipak sam nekog uhvatio, šofera mu. E ima svu jedinicu da razveze kući. Kaže posle na drugoj strani od tunela Hazim zvani Daidža kesereći se). Ne bih po mraku rastovarivao pune, a utovarivao prazne plinske boce s kolegom Mecom Nedimom, na puškomet daljine od opsadnog prstena i ne bi se preznojavao kad bi boce zvecnule jedna o drugo i otkrile nam pozicije u tišini. Da nije Nedžada ja se ne bih vozio ni helikopterom čak, niti bih se izgubio u šumi i prečučao noć u žbunu kao Bušman. A u tom helikopteru smo, da se zna, jedino ja i pilot bili živi. Ostali nisu. Ostali su bili tovar.

Rat je odbrojavao svoje zadnje dane. Jedva će ih s skupiti u čitav mesec. Odlazio sam u Društvo pisaca da vidim Zlatka i uživam sitne benificije. Za pisce čiji talenat nije neka olujna sila, društva, pa makar i pisaca, olakšavajuća su stvar. Biti strukovno povezan s nekim stanje je odavno isprobano i dobro po pojedinca. Znao sam bez povoda da odsedim u Društvu pisaca po sat i pričati sa Zlatkom koji je već zaboravio da mi je jednom pomagao, kao što je Nedžad zaboravio da nije. Dok je primirje prelazilo u mir i meni je to postalo malo važno. Čovek se menja. Jedne ćelije zamenjuju se drugim. Sve je više onih što definitivno deobi kažu ne. U ćelijskom smislu onaj što se kandžama držao za sto i lupao po Oliveti mašini boje rezdelije, ne dajući lampi u tuđe ruke, više nije postojao. Kancelarija od nekad bila je daleko hladnija i mračnija od one u kojoj sam se baškario u tadašnjici i pio pivo. Čak je i sunčev zrak izlomljen kao zidarski metar doš'o do nas. Bilo je nejasno pod kojim uglom, kako? A dole u sali, zastrtoj etisonima u boji trave, Nedžad je ruč'o i uživao sitne privilegije ovog sveta (jede nešto na bazi mesa u saftu). Država se suzila, svela na mider iz kojeg možeš da iskipiš, al' da odeš, o ne! Magneti između mene i nje i dalje rade. Veliki um Nedžad, i sirotan i princ, knjiški i ulični kongenijalac propran kroz razne faze, sljubio se s Leom iz koristi. Izgur'o je Andrića s klupe u parku, a Sijariću ukr'o vrata jer se pravio da nije iza njih (kasnije je morao da ih otkupi). Radanoviću je nudio da ga išamara, a kao momak penetrirao u ženu kroz hulahopke. Na jednom eminetnom skupu golim je rukama zvanicama ispremetao hranu po tanjiru, cedeći im šnicle u lice, a suzdžanog, filozovičnog Sadu Musabegovića izazvao da mu kaže: „E Nedžade ovo ti je baš bilo odvratno“. Klanj'o je i pred Vječnom vatrom s večnom slovnom greškom u kamenu, partizanima u inat. U kafeu Zvono povratio u šešir i stisnut masom zavij'o k'o vuk, dojavljujući nam da je sam (Dedoviću, Jergoviću, Mehmedinoviću, Šimoviću, Selimu Arnautu, Simiću, Bukviću, Maji Andrić, Nermini Omerbegović, meni). Kasnije je postao vernik i razišao se sa sobom bez žaljenja. I o mene se malo očeš'o. Ljutilo me je što se na njega ne ljutim – i što mu to nisam rek'o.

Sad je kasno.