Voda kao pitanje nacionalne bezbednosti

Direktor palestinskog vodosnabdevanja Šahad Atili pokušava da reguliše snabdevanje sirovinom koje uvek nedostaje. Bez dozvole svojih izraelskih komšija, njegovo preduzeće ne sme da iskopa ni jedan jedini bunar. „Voda je vrlo osetljiva tema na Bliskom istoku. Kontrolu nad vodom vlade smatraju pitanjem nacionalne bezbednosti“, kaže on.

Obronci Zapadne obale prošarani su šupljinama i pukotinama u kojima se skuplja kišnica. Ti podzemni rezervoari praktično su jedini izvor vode. Izrael ih crpi još od pedesetih godina prošlog veka. Nakon Šestodnevnog rata 1967, Izrael je preuzeo vojnu kontrolu nad tim područjem. Od tada se Palestincima dopušta korišćenje 57 kubnih metara vode po osobi godišnje. Stanovnici izrealskih naselja dobijaju pet puta više, kaže Atili: „Na Zapadnoj obali moram da pazim na svaku kap“. Još je gore stanje u Gazi. „Skoro dva miliona Palestinaca zbog izraelskog embarga tamo uopšte nema vode, koja bi se mogla nazvati pitkom vodom“, priča Atili.

Voda posmatrana kao celina

Posledice zagrevanja Zemlje samo dodatno pooštravaju probleme s vodom. U mnogim sušnim područjima na Zemlji više nema dovoljno vode za navodnjavanje obradivih površina. Šef projekta pri Institutu za vodu u Stokholmu (SIWI) Anders Jegerskog posreduje između država koje se spore oko vode. Često problem predstavlja gradnja brana u gornjem slivu reka, jer države koje se nalaze nizvodno odjednom dobijaju manje vode.

„Kao politički savetnici, trudimo se da pregovaračima objasnimo koliko je važno problem posmatrati u širem smislu. Susedne zemlje, nizvodno duž velikih reka su pre svih te koje traže garancije da će dobijati određenu količinu vode“, objašnjava Jegerskog. Svi bi imali mnogo više koristi kad bi na vodu gledali kao na celovito, zajedničko dobro, kaže Jegerskog. „Uz pomoć zajedničkih modela analize, mnogo lakše može da se odluči gde je najbolje smestiti neku branu ili obradivu površinu, kako bi se što je moguće manje vode nepotrebno potrošilo“, dodaje on.

Negativni primer Jordana

Pa ipak, još se uvek nepotrebno gubi previše vode. Reka Jordan je očigledan primer nepromišljene politike, tvrde u ekološkoj organizaciji „Prijatelji zemlje Bliski istok“. Aktivisti te organizacije su iz Izraela, Jordana i sa Palestinskih područja. Oni kritikuju stanje u kojem se nalazi reka Jordan koja izvire na sirijskoj granici i preko Izraela, kroz jezero Genezaret (na naslovnoj fotografiji), teče u Palestinska područja.

Godine 1964. izraelski inženjeri su, bez dozvole susednih zemalja, izgradili branu kojom kontrolišu vodu koja otiče iz jezera. I Sirija preko cevovoda crpi velike količine vode. „Jordanski deo nizvodno od jezera Genezaret je u groznom stanju“, kaže direktor „Prijatelja Zemlje za Bliski istok“ Munket Mejar. „Preusmeravaju se ogromne količine vode se iz jezera i iz sirijskih izvora“. Manje od desetine jezerske vode ostaje u reci: „Polovina od toga veoma je zagađena otpadnim vodama iz industrijske kanalizacije i sa obradivih površina“.

Saradnja koja budi nadu

Iako se političari na Bliskom istoku često glasno svađaju oko pitanja vode, ima i primera koji ulivaju nadu da je saradnja moguća. Na primer između Izraela i Jordana. Te dve zemlje već godinama se spore oko vodom bogate Golanske visoravni koju Izrael drži pod okupacijom. Svejedno, Izrael Jordancima dopušta da preusmeravaju kišnicu koja utiče u jezero Genezaret. Izrael je u sušnom periodu leta pomoću kanala preusmerava natrag. I Palestinac Šahad Atili nada se da će biti bolje i na Zapadnoj obali i u Gazi, pre svega zbog tehničkog napretka i prevladavanja razuma: „Turska nudi da u Gazu dovodi vodu. Cevovode mogu da daju Palestina i Izrael. Desalinizacijom mogli bismo da i morsku vodu učinimo upotrebljivom“. On misli da se zbog vode neće voditi ratovi: „Ali svakako ćemo za našu vodu morati da platimo više“, smatra Atili.

Autori: Aleksander Bude / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković