U poseti kod salafista

Iznad mesare u kojoj jedna ovca neprestano bleji, lete dve vrane. Njihovo graktanje odzvanja prljavim dvorištem u kojem su naslagane stare gume od automobila pored brodskih kontejnera i metalnih buradi za naftu. U jednom uglu dva muškarca grabuljama skupljaju slamu i bacaju je na malu vatru u kojoj se očigledno spaljuje i plastika. Neugodni miris gustog dima koji ispunjava dvorište dopire kroz otvoren prozor i u taksi. Vozač, stariji ljubazan gospodin, se grozi. Dok smo iz Kelna putovali kroz zelenu oazu i pored njiva sa zasađenom repom i idiličnih sela, on je zbijao šale. U međuvremenu se namrštio. Sve to, kako kaže, izgleda kao u nekom filmu strave. A onda mi pruža svoju vizi kartu: "Molim Vas, ako se nešto dogodi, nazovite. U svako doba." Navodno bi došao po mene, odmah!

Kampanja „Čitaj!“

Dok je taksi odlazio, vetar je snažno zalupio metalna vrata pored kojih stoji neupadljiv beli natpis. Na njemu je velikim narančasto-crvenim slovima ispisano "Lies!" („Čitaj!“), a ispod toga "Verlag Gesellschaft" (izdavačka kuća, društvo). Odavde se brodovima šalju Kurani koje mladi, često bradati muškarci, besplatno dele prolaznicima u gradovima poput Minhena, Berlina ili Kelna, a od pre nekoliko meseci i na Kosovu, u Maroku i Engleskoj. Uskoro bi ovom akcijom trebalo da bude obuhvaćena i Italija i Poljska, kao i Dubai i Bahrein. Tu je, dakle, u bespuću nedaleko od Kelna centrala organizacije čije članove Ahmad Mansour naziva "radikalnim salafistima". Salafizam je konzervativna struja u islamu koja se drži ranog islama iz vremena proroka Muhameda, kasnije interpretacije oni odbijaju. To je dakle strogo tumačenje islama koje Mansour smatra opasnim. Ovaj psiholog ima dugogodišnje iskustvo rada sa radikalizovanom omladinom. Često ga telefonom nazovu roditelji čija deca padnu pod uticaj radikalnog islama, upravo zahvaljujući kampanji "Lies!", koju je pokrenuo palestinski propovednik Ibrahim Abu Nagi. Centralu prati i nemački Ured za zaštitu ustavnog poretka. Prema njegovim navodima, svaki peti džihadista koji ide u Siriju ili Irak, kako bi se tamo priključio Islamskoj državi, ima veze sa kampanjom "Čitaj!".

"Ja ne garantujem za te ljude"

„Ah“, reći će kasnije Abu Nagi gledajući ozbiljno u kameru koju drži njegov prijatelj. Gotovo 2.500 dobrovoljaca, braće, ispravlja se brzo, samo u Nemačkoj svakodnevno na 70 ili 80 štandova dele bele, zelene i crvene Kurane, koji su u malom skladištu složeni na velikim policama. To što sada postoje pokušaji da se kampanja "Lies!" proglasi odgovornom za nešto što ti ljudi čine u svom privatnom životu, on to smatra nepravednim. Ako neko želi da ide u Siriju ili Avganistan, onda to je njegova stvar, i ko se želi da ide da se bori, ne pita za odobrenje, kaže Abu Nagi. "Ja ne garantujem za te ljude!" I dodaje, a šta je sa drugim džihadistima, gde su se oni radikalizovali?

Da li je i Islamska država, kojoj se priključuje toliko mladih, od kojih su verovatno mnogi učestvovali i u akcijama grupe „Čitaj!“, takođe deo islama, o tomu Abu Nagi ne želi da se izjašnjava. Kaže da kod kuće nema ni radija ni televizije pa nije dovoljno informisan o tome kako bi dao izneo svoje mišljenje. Kaće kako nije na njemu da donosi sud o drugim muslimanima jer nije „dovoljno učen za ta pitanja“. Ali u jedno je siguran: „Mi smo miroljubivi“. Ako koji put i dođe do nekih sukoba, to je samo zato jer se muslimani nekako moraju odbraniti. „U tom slučaju je nasilje legitimno“, kaže salafista Nagi i menja temu. Radije govori o političarima i medijima koji rado izvrću njegove reči. „Kampanja ‚Čitaj!‘ je trn u oku svim islamofobima, dakle medijima, političarima ali pre svega Vatikanu koji njegovu akciju želi da spreči svim sredstvima jer strahuje od propasti Zapadne civilizacije. Nazivaju me ‚propovednikom mržnje‘ samo zato jer pokušavamo ljude da spasimo od pakla“, govori Abu Nagi, odmahujući u neverici glavom, i dodaje kako njegove saradnike mediji često poistovećuju sa teroristima. Pri tome, kako ponavlja, nema ništa miroljubivije od stajanja na hladnoći i deljenja Kurana građanima.

San o šerijatskom društvu

Abu Nagi i njegovo društvo pokušavaju ne-muslimane da preobrate u islam. Nazivaju to “davom”, pozivom na islam. Njihov najjači argument: ko ne pripada “pravoj veri” biće među gubitnicima koji će završiti u paklu, kako to stoji u Kuranu. Najveći san Abu Nagija, koji je rođen u jednom palestinskom izbegličkom logoru u blizini Gaze i koji od svoje 18 godine živi u Nemačkoj, čiji je državljanin postao 1994, jeste da jednog dana svi građani Nemačke pređu u islam. Prema njegovom verovanju tada bi šerijatsko društvo i “božja država” nastali sami od sebe. Toliko dugo, nastavlja, muslimani moraju nekako da žive u nemačkom društvenom uređenju. Ali to nije problem jer se muslimani i sada mogu držati podalje od svega “što nam je zabranio Alah”. U to spada i nemoralno ponašanje koje je “ovde potpuno legalno”. Kako bi ostvario san, Abu Nagi, kojim se inače nemačko državno tužilaštvo već godinama intenzivno bavi, ne samo zbog podsticanja na versku mržnju, nego i zbog sumnje u zloupotrebu socijalnog sistema, zbog svog sna şe okrenuo od (neuspešnog) preduzetnika ka pravom muslimanu. Isprva preko interneta i to propovedanjem i onlajn-seminarima, a zatim i konkretnim akcijama: deljenjem Kurana u gradskim pešačkim zonama. Do sada je podeljeno preko 1,6 miliona primeraka i to samo u Nemačkoj. Ko to finansira? “Sve je to od donacija građana Nemačke”, tvrdi Abu Nagi. I sledbenika je sve više. Ured za zaštitu ustavnog poretka u međuvremenu govori o preko 3.600 salafista. Samo jedan deo njih je nasilan, ali kako tvrde u ovoj instituciji, granica između salafista i džihadista je prilično tanka.

„Tanka crta“

Kasnije u automobilu na putu prema železničkoj stanici, Erman Oruc, jedan Abu Nagijev saradnik, govori pomalo kritički o akciji „Čitaj!“. „Mi preobraćamo ove ljude na islam i nakon toga ih ostavljamo same“, kaže Oruc. Možda bi bilo bolje, nastavlja, da ih dalje pratimo kako ne bi dospeli u pogrešnu džamiju, u neku od onih koje propagiraju džihad. Gde glavnu reč imaju radikali koji regrutuju borce za IS. „To su često deca, sedamnaestogodišnjaci koji nemaju pojma“, ljuti se Oruc. I on sam je koji put bio nazivan nevernikom, jer je prelazio semafor na zeleno, jer se pridržavao pravila „nevernika“. S takvima kampanja „Čitaj!“ ne želi da ima ništa. Ali ipak se dogodi da se neki radikalizuju. „Nedavno sam sa jednim mladićem u Minhenu delio Kurane. Dve nedelje kasnije sam čuo da je zajedno sa suprugom otišao u Siriju. Da sam nešto slutio verovatno bih rekao policiji. Ali kad su ljudi do te mere radikalizovani više se ne može mnogo učiniti“, zaključuje salafista Oruc.