Petnaest nije okrugli broj. Ipak, kada predsednik jedne državi po 15. put održi svoj godišnji govor o stanju nacije, onda to već gotovo da ima karakter malog jubileja. S druge strane, to sa sobom nosi i nešto od dosadne rutine. Mora da je tako bilo i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu prilikom njegovog današnjeg (20.2.) govora u ruskoj Saveznoj skupštini: on je rutinski, ali bez velikog entuzijazma, odvrteo svoje izlaganje.
Za razliku od ranijih godina, Putin nije uspeo da oduševi publiku čak ni kompjuterskim simulacijama novog ruskog čudotvornog oružja. Ruska politička, ekonomska i religiozna elita na odgovarajuće stoički način podnela je izvedbu svog predsednika i isto tako, u odgovarajućim momentima, rutinski aplaudirala.
Obećanja i gorka stvarnost
Srž govora koji je trajao oko 90 minuta bilo je – kao i mnogo puta ranije u Putinovim govorima – obećanje da bi trebalo da se poboljša socijalno i ekonomsko stanje u kojem ljudi žive. Pri tom je igrao dobro poznatu ulogu brižnog oca nacije: ovde povećanje socijalnih izdavanja, tamo nove pogodnosti.
Ipak, nakon brojnih godina ekonomske stagnacije i smanjenja realnog dohotka, nova socijalna obećanja neće popraviti raspoloženje u zemlji. Čak je i Institut za istraživanje javnog mnjenja WZIOIM – koji je pod kontrolom države – u januaru ustanovio da se poverenje u Putina smanjuje: veruje mu samo još oko trećine Rusa. To je istorijski najniži rejting od 2005. godine. Razlog za to je Putinova prošlogodišnja odluka da se poveća starosna granica za odlazak u penziju. A posledica te odluke bili su za ruske prilike veliki protesti.
Nove pogodnosti koje je sada obećao neće doprineti tome da se zaboravi odluka o penzijama. A to koliko su Putinova obećanja vredna, dobro pokazuje jedan projekat njegovog političkog protivnika Alekseja Navalnija. On, naime, koristi to što je Putin u svojim predsedničkim naredbama iz maja 2012. godine propisao da više miliona ruskih državnih službenika – posebno lekara, profesora, učitelja, medicinskih sestara – moraju da primaju mesečnu plaću u skladu sa prosečnim regionalnim ličnim dohotkom. Naravno da to konkretno Putinovo obećanje može i da se proveri. Na internet-stranici koju je otvorio Navalnijev tim, ruski državni službenici sada mogu da kontrolišu da li novac koji im je obećao Putin zaista odgovara stvarnosti – ili ipak ne odgovara.
No ruska stvarnost ne mrsi račune Putinu samo u socijalnoj sferi. Dok ruski predsednik obećava bolju poslovnu klimu i bolji pravosudni sistem, američki top-investitor Majkl Kelvi od pre nekoliko dana nalazi se u zatvoru u Moskvi. To što taj politički potpuno neobojen američki biznismen, koji već oko 25 godina preko privatnog deoničarskog fonda „Baring Vostok“ investira u Rusiju i region milijarde, sada doživljava takvu sudbinu, snažno je potreslo moskovsku poslovnu zajednicu. Dakle: samo mali broj preduzetnika još uvek sme da veruje Putinovim rečima.
Putinov svetonazor
Na taj način stvarnost – za koju je Putin godinama odgovoran – raspršuje njegova obećanja. I zato ima određene ironije u tome što je on u ovom najnovijem govoru morao da zaključi da je prošlih godina upozoravao na ogromne neregularnosti, ali da do sada nije postignuto poboljšanje.
I u spoljnopolitičkom smislu Putinov govor nije doneo bitna iznenađenja. To što predsednik masivno rusko naoružavanje smatra odbrambenom merom bilo je i ranije poznato, ali to time ne postaje verodostojnije. Na Zapadu vlada konsenzus da je Kremlj odgovoran za kampanje dezinformisanja, za upotrebu nervnoj gasa u slučaju bivšeg ruskog agenta Skripalja, za aneksiju Krima, obaranje putničkog aviona MH17, skrivenu vojnu intervenciju u Ukrajini i kršenje Ugovora INF o raketama srednjeg dometa. Putinove nove pretnje naoružavanjem protiv Zapada zato jesu za žaljenje, ali su one u političke kalkulacije odavno uračunate. I dovoljno su sablasne i bez gledanja novih kompjuterskih simulacija.