Opasno zračenje za astronaute na Marsu

Dana 26. novembra 2011, iz svemirske stanice u Kejp Kanaveralu na Floridi poleće raketa Atlas, opremljena izuzetno važnom istraživačkom stanicom. Rover „Kjuriositi“ je najsloženija i najskuplja pokretna laboratorija do sada, teška 900 kilograma, veličine Folksvagenove bube.

Devet meseci kasnije, 6. avgusta 2012. veliko slavlje u kontrolnom centru NASA. „Kjuriositi“ se spušta na Mars i u prvim testovima potvrđuje potpunu funkcionalnost. Sve do danas pokretna istraživačka laboratorije kreće se bez problema po stenovitoj površini i istražuje uzorke zemljišta i stena, analizira atmosferu i vremenske prilike na Crvenoj planeti. Potraga za tragovima koji bi ukazali na postojanje života još uvek nije urodila plodom, ali naučnici tvrde da su dosadašnja otkrića od neprocenjivog značaja za naučnike.

I u Nemačkoj se ne krije zadovoljstvo dosadašnjim učinkom istraživačke misije na Marsu. I fizičari sa Univerziteta u Kilu, pomno prate istorijska dešavanja u svemiru, još od sletanja mobilne laboratorije. Njihova radoznalost je opravdana angažovanjem na izradi senzora, koji su instalirani u ovaj rover. Nemački naučnici su za „Kjuriositi“ projektovali i svojevrsni detektor zračenja, nešto nalik Gajgerovom brojaču.

„Detektor ima zadatak da analizira zračenja na terenu. Pošto naravno postoji više vrsta zračenja, naš detektor beleži sve što se izmeriti može. Na osnovu tih podataka mogli bismo da utvrdimo koliko su zračenja opasna za ljude, dakle da li je život na Marsu moguć“, kaže Jan Keler.

Kada poslati ljude na Mars?

U svojoj laboratoriji u Kilu, fizičar Keler otvara jedan kofer i vadi metalni cilindar veličine Koka-kole u limenci. Još jedan prototip detektora koji je poslat na Mars. „Ovo je zapravo prvi prototip, koji smo razvili u našoj laboratoriji i sa kojim smo zaista mnogo eksperimentisali.“

Naučnici su morali da osmisle uređaj koji će biti minimalnih dimenzija, a ipak u poziciji da zabeleži i najmanje promene u zračenju. Svaki gram je u potrazi za tehničkim rešenjem bio važan. U protivnom bi misija vredna 2,5 milijardi dolara bila još skuplja. Višemesečni eksperimenti su urodili plodom, merenja daju dobre rezultate. Izazov je zaista bio neprocenjiv, posebno ako se uzme u obzir da se prilikom kretanja kroz svemir beleži sve i da rendgen tom prilikom konstantno treperi. Detektor beleži sve, sporadično, ali i enormno zračenje. Jan Keler i njegov tim su tragali za rešenjem, koje bi omogućilo upotrebu senzora i pre sletanja rovera na Mars. Dakle, supersonični detektor iz Nemačke bio je uključen svih devet meseci, koliko je trajao put od Zemlje do Crvene planete.

„U nekom trenutku ćemo odlučiti da pošaljemo ljude na Mars. U tom slučaju moramo znati kakvim zračenjima bi astronauti bili izloženi“, kaže Keler.

Nemački fizičar zna o čemu govori, jer NASA zaista 2030. godine, planira da pošalje ljudsku posadu na Mars. Da li je to zaista izvodljivo? Ako je suditi prema dosadašnjim merenjima zračenja u svemiru, jedna takva misija bila bi isuviše opasna po astronaute. Naime, senzori su utvrdili da su vrednosti dnevnog zračenja na nivou od 1,8 milisiverta. Poređenja radi, reč je o prosečnom izlaganju zračenju tokom cele godine u normalnim okolnostima. „Astronauti bi u tom slučaju već prilikom leta bili izloženi velikom zračenju, koje bi značilo kraj njihove karijere“, pojašnjava Keler.

Kako izbeći zračenje na Marsu?

Rešenje postoji. Svemirski brod sa ljudskom posadom mora biti mnogo bolje zaštićen od bespilotnog. Međutim, i po dolasku na odredište treba očekivati opasna zračenja. Informacije prikupljene u proteklih godinu dana omogućiće procenu opasnosti po astronaute. „Radijacija na Marsu je upola manja od one u svemiru“, tvrdi Keler.

Ipak, to je znatno više nego na Zemlji. Mars nema magnetno polje, a ni gustu atmosferu, što omogućava nesmetano prodiranje zračenja do same površine Crvene planete. Drugim rečima, isuviše dug boravak na Marsu, mogao bi da bude fatalan.

„Trebalo bi razmišljati o prirodnim rešenjima. Zaštita bi se mogla potražiti blizu neke planinske padine. Tako bi se moglo izbeći direktno zračenje. Druga opcija bi bilo sklanjanje u podzemne kanale“, kaže Keler.

Još najmanje godinu dana će se rover „Kjuriositi“ kotrljati po Marsu i istraživati njegovu površinu. Keler i njegove kolege nadaju se da će njihov uređaj odgovoriti izazovu i prikupiti mnogo podataka, koji će doprineti novim saznanjima o Crvenoj planeti.

Autori: Frank Grotelišen / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković