Napetosti iza crkvene fasade

Papa Franja izazvao je dosta reakcija kada je naručio anketu među katoličkim vernicima. Rezultate te ankete biskupija nemačkog grada Kelna opisala je, može se reći, na realan, ali i prilično dramatičan način: na crkveno učenje generalno se gleda kao na učenje udaljeno od realnosti i bez neke posebne veze sa svakodnevnim životom. Tako su ga ocenili čak i neki visoko-pozicionirani crkveni zvaničnici.

Sveštenik u Bonu Alfons Adelkamp na to samo klima glavom: „To je činjenica. Ljudi crkveno učenje primaju k znanju, ali ne žive prema njemu. I pri tom su čak i zadovoljni.“ Ne treba ni pitati da li je on zbog takve situacije nezadovoljan. To se oseća pri svakoj njegovoj reči. Uz to, a to je takođe pokazala anketa, vernici osećaju da ih Crkva, baš u ličnim krizama, ostavlja na cedilu. „To su napetosti koje moramo da prebrodimo. Zvanično, Crkva kaže da razvedeni koji se ponovno venčaju nisu, istina, izbačeni iz Crkve, ali da ne smeju da prime svetu pričest. A to one kojih se to tiče boli.“

Odnos prema razvedenima, prema homoseksualcima i generalno prema nastavi o seksu – to su klasični primeri koji vernike udaljuju od Crkve. „To je proces koji se širi“, upozorava bonski sveštenik. U Nemačkoj se broj onih koji odlaze u crkvu u poslednjih dvadeset godina prepolovio, i to u istoj meri pogađa i njegovu župu. „Mislim da još nismo dotakli dno – nastavićemo da se osipamo, bićemo još manji.“

Erozija vere

Od župskog ureda do crkve ima samo par koraka. Pri ulasku u crkvu, svešteniku je lice zasjalo. U ovo doba crkva živi punim životom. Kod oltara se kiti veliko božićno drvo, a okupljeni, mladi, počeli su da se šale sa sveštenikom čim je ušao. Bio je to trenutak „zdravog katoličkog sveta“, kakav bi i trebalo da bude. Ali tu postoji i jedna druga stvarnost – kada radnim danom misi ne prisustvuje više od desetak ljudi, i to u župi sa 6.000 katoličkih vernika. Ili kada sveštenici sve češće pri krštenjima, venčanjima ili pogrebima uviđaju u kolikoj su meri ljudi zaboravili kako se odvijaju crkveni obredi: „Kad parovi planiraju venčanje i to kako će izgledati brošura za crkveni obred, zamolim ih da se u njoj odštampa i 'Oče naš' jer mnogi više ne znaju tekst te molitve.“ Od crkve koja pripada narodu, kaže sveštenik Adelkamp, danas je u svakom slučaju ostala samo fasada.

Kad je pre 120 godina zidana crkva Svete Marije Magdalene u Bonu, taj grad, kao i celo područje, bio je toliko katolički da je čovek koji se nedeljom ne bi pojavio na misi, to morao da opravda. Tako je bilo i u periodu nakon Drugog svetskog rata. „Danas je situacija sasvim drugačija“, kaže sveštenik. Trenutno u toj župi ima jedva 40 odsto katolika, bar na papiru. A njihov broj će verovatno nastaviti da opada.

Želja za suštinskom promenom

Jedna od vernica iz Bona, Angela Milke smatra da je anketa koju je naručio papa Franja „vrlo važan korak“. Treba dobro otvoriti oči i uši da bi se čulo kako narod razmišlja – to ohrabruje, smatra ona. A milosrđe, o kojem papa toliko mnogo govori, važan je deo svega toga. Naravno, papa mora jednom da odgovori i na neka pitanja crkvenog učenja: „Jedna je stvar biti milosrdan prema razvedenim osobama koje su ponovo venčane, a sasvim druga samo učenje samo“, kaže Milke.

Porodice sa više mama i tata, zajednički život bez izvoda iz matične knjige venčanih, zaštita od trudnoće – za katoličke laike sve to je realnost koja, po mišljenju Crkve, ne bi trebalo da postoji. Možda ne samo zbog toga, ali dobrim delom zato, angažovanim vernicima sve je teže da pronađu ljude koji bi se pridružili Crkvi, iako im ona nudi pokriće za veliki deo njihovih potreba: od dečijih jaslica, preko horova, sastanaka penzionera ili časova joge.

Osim dodatnih sadržaja ljude Crkvi privlače i vrednosti kao što su ljubav prema bližnjem i dobrotvorni rad. Kao i određeni događaji u životu. „Kada se rode deca“, kaže sveštenik Alfons Adelkamp, „ljudi sebi po redovno postavljaju pitanja koja se tiču smisla i vrednosti života i obično kažu sebi: zar ne želim da moja djeca pokupe nešto od tih vrednosti, čak i ako sam se ja udaljio od crkve?“

Autori: Andreas Nol / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković