Od Minhena do Minhena

Da li Rusija sledi nekakvu dugoročnu strategiju ili ruski predsednik deluje više na osnovu situacije i spontano, kako bi se približio ostvarenju svog cilja – oživljavanju Rusije kao velesile? To pitanje već godinu dana, otkako Vladimir Putin aneksijom ukrajinskog Krima i hibridnim vođenjem rata u Donbasu „drma“ temelje evropskog poretka, postavljaju političari i analitičari koji se bave spoljnom politikom.

Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov je rado viđen gost na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. U krugovima moći u Kremlju on je jedini koji neguje kontakte na Zapadu. Tako je proteklih godina učinio podnošljivijim pojedine političke trzavice. Ali njegov nastup u Minhenu ovoga puta je izazvao zaprepašćenje, odmahivanje glavom i smeh. Lavrov je delimično zvučao kao nekakav recitator, on je usvojio pojedine delove one drske propagande koja ide u pogrešnom smeru i čiji je zaključak opasno pogrešan: Zapad je kriv za sve jer Zapad je, nakon sloma Sovjetskog Saveza, sistematski ponižavao Rusiju.

Minhenska pozornica

Logična posledica tog pristupa jeste: sve što Rusija sada čini, služi kao „amortizacija“ tih poniženja koja su se trpela više od dve decenije – i time je to legitimno. Lavrova je raskrinkala ljutita izjava o tome da se Zapad, nakon pada Berlinskog zida, ponašao kao da je pobedio u Hladno ratu. I šta onda? Samoobmana je u politici do sada već često umela da se pretvori u samoprecenjivanje i avanturizam.

Lavrovljev šef je još 2007. Minhensku konferenciju o bezbednosti iskoristio kao pozornicu za govor koji je zapravo bio optužnica. Vladimir Putin je pre osam godina napao SAD i NATO – kako se tada činilo mnogima, iz čista mira. Retroaktivno postaje jasno da je Putinova kritika „monopolarnog sveta“ bila više od samo retoričke objave rata Zapadu. Putin je tada programski najavio ono što će obeležiti rusku spoljnu politiku u godinama koje su sledile – u Gruziji, Moldaviji, na Krimu, na istoku Ukrajine. Lavrovljev zbunjujući nastup ove godine je tako neka vrsta zaključnog akcenta.

Nova konfrontacija Istok-Zapad

Kada se istoričari u budućnosti budu pitali kada je i pod kojim okolnostima počeo novi Hladni rat, oni će moći da upru prstom na glavni grad Bavarske. Minhen je simbol nove konfrontacije Istoka i Zapada, koja međutim izgleda samo kao deformisana sablast. Ovoga puta niko na Zapadu taj sukob ne želi, jer njemu nedostaju ideološki obrisi i konkurencija. Rusija ne može da ponudi nekakav drugi poredak i društveni model. Pokušaj da se vrednostima Zapada suprostavi pravoslavno-ruski svet deluje u najboljem slučaju ambiciozno. Ali taj svet ne deluje privlačno.

Odbacivanjem racionalnih argumenata i ponuda, i korišćenjem čistokrvne politike moći i nasilja, rusko političko rukovodstvo radi protiv interesa svoje zemlje. Tu opet u prvi plan dospeva poznati „Minhenski sindrom“, Minhen iz 1938. godine: zapadne sile su tada verovale da će moći da „smire“ Hitlera ako mu daju Sudete, a da pritom uopšte ne pitaju Češku šta misli o toj ideji. Taj „Minhen“ je u današnjoj Ukrajini strašilo za ono što se dogodi kada neka zemlja postane igračka u rukama velikih sila.

Ipak, barem će ukrajinski predsednik Petro Porošenko biti za stolom kada se u sredu (11.2.) u Minsku održi susret „četvorke“, na kojem bi trebalo da se pregovara o mogućem primirju na istoku Ukrajine. Bez obzira na to šta se tamo dogovori, to neće zaustaviti novu konfrontaciju na liniji Istok-Zapad. Linija koja ih razdvaja i koju je Rusija povukla u Minhenu, već je suviše debela.