Krhka nada u „bosansko proleće“

Korumpirani i nesposobni političari, masovna nezaposlenost, siromaštvo, loša privreda, politička pat-pozicija. Političke stranke besramno iskorištavaju državu i svoje građane. Preveliki i neefikasni upravni aparat, nepotizam u svom najružnijem obliku. Uz sve to, bes i neverovatna frustracija građana. Skoro 20 godina to su pojmovi koji grubo, ali i tačno opisuju stanje u Bosni i Hercegovini. Uprkos tome, stanovništvo te male balkanske zemlje na izborima je stalno biralo jedne te iste stranke. Ti izbori su čak, zahvaljujući energičnoj podršci međunarodne zajednice, bili skoro potpuno demokratski i bez ogranizacionih zamerki.

Podeli pa vladaj

Dakle, korumpirani političari protiv kojih se već danima protestuje izabrani su demokratski. Nedostatak demokratske kulture, naivnost, pa čak i klasična politička nerazumnost građana BiH pogodni su kao prihvatljiva objašnjenja te apsurdne situacije. Nacionalistički orijentisani političari iz svih etničkih zajednica imaju u rukama od kraja rata jedno čudotvorno oružje i već dokazano sredstvo da od birača s malo truda naprave glupu glasačku masu: takozvanu etničku kartu.

Oni ciljano podstiču strahove i predrasude prema drugim etničkim grupama. Pri tome se sopstvena nacija uvek predstavlja kao marginalizovana, sa ugroženom egzistencijom i kao žrtva u svakom smislu. Sopstvena stranka se onda, uz žustru podršku medija koji isto tako etnopolitički deluju, predstavlja kao spasilac nacije, garant političkog preživljavanja i jedini pravi borac za nacionalne interese. I tako, u toj borbi za navodno političko preživljavanje sopstvene nacije bosansko-hercegovački birač zaboravlja da razmišlja zašto mu je ekonomski loše. On ne uspeva da postavlja pitanja o korupciji i socijalnoj nepravdi. Kako bi i mogao, kada se radi o tako važnim stvarima kao što su nacionalni interesi? A stranke čine sve da tako i ostane. Etnički podeljeno stanovništvo može se mnogo jednostavnije držati pod kontrolom.

Nacionalistička protivofanziva

Žestoki socijalni nemiri proteklih dana prekinuli su tu nečasnu logiku nacionalista. Beda i katastrofalna ekonomska situacija očigledno ne haju za etničku pripadnost; u Bosni i Hercegovini se protestuje bez obzira na etničke granice. Ta činjenica uznemirava vladajuće nacionalne stranke Bošnjaka, Srba i Hrvata u BiH. Zato opet posežu za već oprobanim oružjem i izvlače svoju kartu: onu etničku. Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, pri tome ponovo eksplicitno pokazuje svoju drskost. Ponaša se kao da je ekonomska situacija u „njegovom“ entitetu mnogo bolja i pokušava svim silama da protestima da etnički pečat. On kaže da su oni samo dokaz da BiH ne može da funkcioniše kao država i da neće da trpi pokušaje destabilizacije Republike Srpske.

Taj trik je uvek funkcionisao. Dodik i njegova medijska artiljerija huškanjem protiv države odvraćaju pažnju od skandaloznih slučajeva korupcije u sopstvenim redovima i katastrofalne ekonomske situacije. Politički protivnici i potencijalni demonstranti unapred se kleveću kao izdajnici i paušalni protivnici srpske autonomije u BiH. Pri tom njegovi podanici u proseku zarađuju još manje nego njihovi sapatnici u Federaciji, a korupcija i siromaštvo u RS su još rašireniji.

Na potezu je međunarodna zajednica

Slično su reagovali i zvaničnici vladajućih nacionalističkih stranaka bosanskih Hrvata. Oni se već danima trude da proteste podele po etničkoj osnovi i dokažu da Bošnjaci talas protesta instrumentalizuju za smanjivanje prava Hrvata. A elita bošnjačkih nacionalista, duboko ogrezla u korupciji, naziva demonstrante zamaskiranim huliganima i lopovima. I oni rado prećutkuju prave razloge za bes građana.

Nažalost, građani Bosne i Hercegovine ni skoro 20 godina nakon kraja rata nisu imuni na takve nacionalističko-populističke huškačke kampanje. Zato je nada u „bosansko proleće“ na klimavim nogama. Uslovi za revoluciju odgovornih građana krajnje su nepovoljni. Da bi se okončao krvavi rat, toj maloj zemlji u jugoistočnoj Evropi Dejtonskim sporazumom navučena je ludačka košulja koja onemogućava skoro svaki razvoj demokratskog građanskog društva. Samo opsežna ustavna reforma i skoro ukidanje Dejtonskog sporazuma mogli bi da omoguće „bosansko proleće“. A baš to nacionalistički vlastodršci svom snagom žele da spreče. Bez aktivnog angažmana međunarodne zajednice to će im ponovo poći za rukom.

Komentar: Benjamin Pargan
Odgovorni urednik: Ivan Đerković