Kako sam pobegla od neonacista

Pre 11 godina uspela je da skupi snagu i napravi korak na koji se dugo nije usuđivala. Nakon dugogodišnjeg aktivnog članstva, Sabine (pravo ime poznato redakciji) napustila je desnoradikalnu, neonacističku scene. Stupila je kontakt sa organizacijom „EXIT“ čiji članovi su joj pružili pomoć i pomogli da pronađe put u potpunu anonimnost i novi život.

Sabine je rođena na severu Nemačke, pre otprilike 40 godina. Tačnije podatke o sebi, iz bezbednosnih razloga, ne želi da navede. Još uvek je izuzetno oprezna, pogotovo kada je reč o razgovorima i kontaktima s novinarima. I nama je bilo potrebno prilično vremena dok nismo stupili u kontakt sa njom i uspeli da telefonski razgovaramo od njenom životu pre i danas kao i o razlozima za napuštanja desničarske scene.

Uticaj porodice

„Moj otac je bio politički aktivan, doduše u Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU), i politika je u velikoj meri uticala na celokupni porodični život. Desničarski način razmišljanja u mojoj porodici je oduvek bio prisutan. Osim toga, i moj deda koji se u Drugom svetskom ratu borio u Vermahtu, zastupao je te ideje. U stvari on me je, ideološki gledano, najviše zarazio“, priča Sabine o svom putu ka ekstremno desnoj sceni Nemačke. Na njoj je bila prisutna i aktivna čitave dve decenije. Bila je članic neonacističke stranke NPD, ali i još jedne druge, slične partije koja je u međuvremenu zabranjena. Tamo je čak preuzela i vodeću ulogu kao i „titulu“ – „voditeljke drugova“.

Na pitanje da li je ikada došla u kontakt sa oružjem, Sabine odgovora da poznaje muškarce i žene iz tih organizacija koji su ga koristili. „Među nama je bilo bivših vojnika kao i starih nacista koji su znali kako se prave eksplozivne naprave. Oni su i preduzimali napade i atentate. Ja sam mogla da dođem do oružja i eksploziva jer sam, naravno, imala dovoljno kontakata među ljudima koji su to mogli da nabave“, priča Sabine.

Anonimnost kao zaštita

Onome ko želi da napusti tu scenu, nije potrebna samo jaka volja, već i podršku spolja. Naime, mora se da računati na pretnje i ucene, kao i na činjenicu da će onaj ko se odluči na takav korak, morati da se krije od nekadašnjih kolega koji na one koji odlaze gledaju kao na izdajnike. U tom smislu, kao pomoć i podršku, u Nemačkoj je 2000. godine, pravnik Bernd Vagner osnovao „EXIT“. U toj nevladinoj organizaciji danas radi pet stalnih saradnika, a finansiraju ih donacije i sredstva savezne nemačke vlade.

Kako uopšte funkcioniše to kada neko želi da napusti spomenutu scenu? U početku se mora ispitati verodostojnost osobe koja s njima stupa u kontakt; u EXIT-u obavljaju nekoliko telefonskih razgovora, razmenjuju se elektronska pisma u kojima osoba obično ne navodi svoje ime. „U početku osoba mora da postupa veoma oprezno. Što se grupa koju napušta predstavlja militantnije i agresivnije, to je situacija opasnija“, objašnjava stručnjak za ekstremizam Bernd Vagner. On dodaje da desnoradikalne stranke po pravilu nisu toliko agresivne (za razliku od manjih grupa), iako i u tom slučaju može da postoji određeni nivo agresije. „Onaj ko želi da napusti tu scenu, to u početku mora da zadrži za sebe i najpre skupi hrabrost za stupanje u kontakt s nekom organizacijom kao što je naša“, kaže Vagner.

Sve više naoružanja

Sve veća radikalizacija te scene, bila je razlog zbog kojeg je Sabine počela da se distancira od NPD-a. „Sve češće se u igru uvodilo oružje i sve se više razmišljalo o mogućim atentatima. U tome nisam mogla, a nisam ni htela da učestvuje“, kaže ona. U međuvremenu se naime porodila, i nije želela da njena deca odrastaju u takvom okruženju. „Pored svega toga, bila sam žrtva nasilja od strane mog supruga – nasilje inače žene na toj sceni veoma često doživljavaju. I onda sam odlučila da sve napustim i istupim iz stranke“, priča Sabine.

Nekada je smatrala da stranci zaista moraju da budu izbačeni iz Nemačke, i da recimo trgovci drogom budu kažnjeni smrću, a danas kaže da je shvatila da ekstremizam i diktature vode u rat.

Scenu je konačno napustila 2002. godine. Ali njeno „stradanje“ je tek tada u stvari započelo. Njen suprug, takođe desno-radikalno orijentisan, ostao je u stranci i pretio ubistvom i nje i dece. Bila je prisiljena da se preseli u drugi grad, da promeni ime, kao i sva lična dokumenta. U početku je pomoć potražila od Ureda za zaštitu ustavnog poretka, ali nije naišla na neku posebnu podršku. Tek kasnije je pomoć stigla od organizacije EXIT.

Novca ima dovoljno

„Iako desnoradikalne organizacije baš ne plivaju u novcu, na raspolaganju ipak imaju dovoljno sredstava. Uvek se nađe dovoljno onih koji su spremni da pomognu novčano; na primer penzioneri koji tim strankama ili grupama ostavljaju svoje nasledstvo. Svemu tome mora se dodati i novac od poreskih platiša, s obzirom na to da je NPD još uvek sasvim legalna stranka i kao takva dobija subvencije. Nezvanično, novac dolazi i od organizovanog kriminala – od onih koji se bave trgovinom drogom, oružjem i prostitucijom“, objašnjava Sabine.

Ona naglašava da nipošto nije tačno ono uvreženo mišljenje da samo siromašni ili očajni pronalaze put ka toj sceni. Naprotiv, mnogo više ima lekara, advokata i generalno visokoobrazovanih ljudi koje se priključuju iz uverenja. „To se često zaboravlja. I uopšte, treba reći da je opasnost koja od tih grupa dolazi mnogo veća nego što to tvrde nemački političari“, kaže Sabine.

Novi život

Danas Sabine živi bez straha. Deluje uverljivo kada kaže da je njen život, uprkos izgubljenim godinama, danas mnogo bolji. Angažuje se u radu organizacija koje pomažu onima koji žele da napuste scenu. Jednom rečju, njoj je očigledno zaista uspelo bekstvo i početak novog života. A to, prema navodima pravnika Bernda Vagnera, i nije baš uvek slučaj. „EXIT je od svog osnivanja do danas pomogao 500 osoba. Velika većina započela je novi život, ali njih 11 nije u tome uspelo. Neki su se vratili na scenu, nekoliko ih je prešlo među islamiste, neki postali radikalni levičari a dvoje trguju drogom. No, sve u svemu, većina danas ipak živi jedan bolji život, daleko od ekstremizma i netolerancije“, zaključuje Vagner.

Autorke: Marija Rigocu / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković