Dva stuba Evropske unije

„Nemačka i Francuska ponovo žele da pooštre kontrolu nacionalnih granica, ukoliko spoljašnje granice Evropske unije na jugu i istoku ne budu dovoljno kontrolisane. Granična kontrola trebalo bi da bude moguća na ograničeno vreme, zahtevaju nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Petar Fridrih i njegov francuski kolega Klod Gean“, piše Zidojče cajtung.

U tekstu naslovljenom „Evropske slepe zvezde“, minhenski list komentariše: „Vera u Evropi temelji se na dva stuba. Jedan je evro, a drugi su otvorene granice. Kada ti stubovi izgube oslonac, Evropa postaje neodrživa. Ta opasnost postoji. Ukoliko se u trenutno neprijatnoj finansijsko-političkoj situaciji još otvori i pitanje otvorenih granica, Evropa bi mogla da izgubi svoju verodostojnost, ubedljivost i svoju suštinu. Nemačka i Francuska nastoje da se slože, da je uvođenje nacionalnih kontrola opravdano u posebnim slučajevima, u trajanju od 30 dana, ukoliko to odluče nacionalne vlade.“

„Pismena prepiska u kojoj se tako nešto predlaže je izuzetno opasna i usmerena je protiv rečenice koja se nalazi u vrhu svih evropskih shvatanja. ’Evropa je jedna kuća’, glasi ta rečenica. Ona bi pre svega trebalo da važi u zemljama potpisnicama Šengenskog ugovora. Takvo shvatanje postaje laž, ako ga zloupotrebljavaju vodeće zemlje EU. Reč je o bezbednosti.“

„Koja je korist od otvorenih granica, ako otvorenost karakteriše rezervisanost? Šta vredi sloboda, ako se ona određuje prema nahođenju? Šta znači evropska sloboda kretanja kada su evropske vlade na taj način prema njoj odnose? Ako se u stvarnim ili navodno delikatnim situacijama zemlje članice iz bezbednosnih razloga povuku u svoje nacionalne okvire, ukoliko na taj način otkrivaju da mali svet nacionalnih država smatraju boljim od Evrope, onda se ne treba čuditi ako antievropske partije postignu uspeh sa takvim programom izolacije i ako nacionalističke, populističke i desno-ekstremističke stranke napreduju širom Evrope. Privremena zatvaranja granica su dugoročna reklama za protivnike Evrope. Onaj koji ponovo uvede granične kontrole, otvara prostor za nacionalne ograničenosti“, zaključuje se u komentaru Zidojče cajtunga.

Islam (ne) pripada Nemačkoj?

Povodom juče održane Nemačke konferencije posvećene islamu Vestfalen blat piše: „Islamska konferencija mogla bi da bude institucija koja predvodi dijalog religija. Ta šansa juče nije iskorišćena. Umesto da se pronađu rešenja za prevazilaženje nesporazuma, izjave šefa poslaničke grupe demohrišćana Folkera Kaudera, kao i rasprava o salafistima zasenili su važne teme vezane za islam. Međutim, svakodnevni problemi muslimana zaslužuju mnogo veću pažnju.“

„Neposredno uoči konferencije moglo je da se čuje: ’Islam ne pripada Nemačkoj’. Kauderovu ocenu da su muslimani deo nemačkog društva, ali ne i islam, teško je razumeti. Ukoliko muslimani pripadaju Nemačkoj, takođe se mora priznati i njihova vera. Po tom pitanju bivši predsednik Kristijan Vulf je imao pravo. Kauder u to vreme nije smeo otvoreno da mu protivreči.“

„Naravno da o tome da li islam, istorijski gledano, pripada Nemačkoj, može da se raspravlja, ali ne sme da se ignoriše činjenica da su mnogi muslimani ovde pronašli svoju novu domovinu i ovde neguju svoju veru. Kao najveći uspeh konferencije ističe se osuda kućnog nasilja i prinudnog venčanja. Međutim ako Konferencija zaista ima za cilj da pošalje jasan signal, onda mora da postoji veća spremnost za osudu zloupotreba. Zahtevi moraju da dođu na stol. Na političkom nivou je na kraju krajeva malo toga ostvareno posle serije ubistava neonacista. Potrebno je menjati strukture, a ništa nije urađeno. Ako sada nije prava prilika za to, kada je onda?“

Veser kurir: „Tema koja je trebalo da bude centralna na Islamskoj konferenciji – nasilje u porodici, zaslužila je mnogo veću pažnju od provokacije nekoliko salafista, koje je trebalo prepustiti nadzoru nadležnih službi. Naime, položaj oko dva miliona muslimanskih žena i devojaka u svakodnevnom životu je još uvek daleko od slobodnog karaktera našeg ustava, zato što one ne mogu da žive na način koji odgovara opštem načinu života u Nemačkoj i Evropi“.

Pripremio: Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković