Cipras: Bauk ili blagoslov?

U liku Aleksisa Ciprasa na političku scenu stupio je bauk za one Evropljane koji žele da spasu monetarnu uniju. On ne samo da želi da prestane da štedi, što je protivusluga za ogromne kredite koje je njegova zemlja dobila, već čak želi i da poveća socijalne izdatke. Njegovi zahtevi zvuče kao da bi Grčka trebalo trajno da živi na račun drugih. Poreski obveznici stabilnijih zemalja na severu Evrope trebalo bi da se late svojih novčanika i najbolje je da ne postavljaju nikakva pitanja. Novom premijeru brzo će postati jasno da u Briselu s takvim pristupom neće proći. A još manje će proći kod Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu. MMF je takođe uključen u paket za spas Grčke i već je u više navrata razmišljao o „izlasku“ iz tog programa. Njegovi predstavnici rekli su da uopšte ne shvataju zašto bi Grčka trebalo da dobije mnogo bolje uslove nego druge zemlje na svetu koje su u finansijskim problemima.

Zahtevi Atine

Onaj ko je poslednjih godina pratio evropsku politiku unije spasavanja zemalja u krizi, setiće se još nekoliko stvari i komentara: nezaboravna je opaska jednog portparola Evropske komisije, inače prilično povučenog čoveka, koji je na pitanje jednog grčkog novinara o tome zašto EU zahteva tako velike rezove, odgovorio protivpitanjem: kako je moguće da je čitav niz socijalnih davanja u Grčkoj mnogo izdašniji od onih u Portugaliji, čija je ekonomska snaga otprilike ista kao i grčka. Takav način razmišljanja kao što je, nije odgovarajući – to se moglo pročitati između redova. Kad smo već kod Portugalija: ta je zemlja sopstvenu konsolidaciju sprovela sa mnogo manje žalopojki, i u međuvremenu je i napustila program koji je popularno nazvan „kišobran“ za spas evra. Baš kao i Irska, još jedan bivši kandidat za bankrot. I još jedna misao iz vremena kada su pokušaji spasavanja Grčke kulminirali: jedan član slovačke vlade požalio se tada da bi njegovi zemljaci trebalo da pomognu u obezbeđivanju životnog standarda Grka, a da su Slovaci od takvog standarda i sami veoma udaljeni.

Krah starih stranaka

Zato Cipras ne može da se nada nekom velikom razumevanju u Briselu. Ipak, bilo bi pogrešno kada bi Evropska unija, na osnovu njegovih besramnih zahteva, odmah krenula u konfrontaciju – ali ne iz slabosti. Potencijal ucene u stilu „Evropska unija po svaku cenu želi da zadrži Grčku u monetarnoj uniji“, danas je mnogo manji nego pre nekoliko godina. Ne, razlog ne bi trebalo da bude spoznaja neka zajedničko osnova može da postoji, i to baš zato što je Cipras levi, narodni tribun koji je uspeo da kanališe mržnju birača prema dvema tradicionalnim narodnim strankama u svojoj zemlji. Pasok i Nova demokratija uništavali su Grčku 40 godina – klijentelizmom, korupcijom i lošim rukovođenjem. Ciprasov uspon je njihov pad. On je pobedio na izborima ne samo zbog svoje retorike protiv štednje, već i zato što želi da pokopa stari politički sistem.

Dosta je bilo lažnog obzira

Upravo tu se Evropskoj uniji nudi šansa. Članovi Trojke trebalo bi da isprate Grke u njihovim nastojanjima oko štednje i reformi jer su, nakon višegodišnjeg rada, trezveno zaključili da u Grčkoj još uvek ne postoji efikasan sistem ubiranja poreza, nema katastarskog ureda, državne službe jedva da međusobno sarađuju, a birokratija „guši“ investicije. Upravo bi tema „poreska pravednost“ trebalo da bude „poslastica“ za levo orijentisanog političara kao što je Cipras! Pa najbogatiji Grci ni u jednom trenutku nisu na odgovarajući način podneli teret krize. Ni demohrišćanski stranke Nova demokratija, a ni socijalisti Pasoka nisu se s njima uhvatili u koštac. Ko sprečava Ciprasa da okonča sa takvim lažnim obzirima? Evropska unija u svakom slučaju ne. Niko van Grčke ne sprečava novog premijera da se bori protiv korupcije i za efikasniju državnu upravu. U mnogim slučajevima te mere ne bi koštale ništa, a u svakom slučaju bi državi dugoročno obezbedile novac. Čini se da Grčku toliko temeljno može da „pretumba“ samo jedan politički autsajder kao što je Cipras – i u tome leži šansa.

Možda ipak otpis dugova?

Pitanje je da li će on u tome uspeti – i da li on to uopšte želi. U svakom slučaju njega će ocenjivati na osnovu konkretnih mera preduzetih u tom smeru. Ako mu je samo važno da u inostranstvu pronađe žrtvenog jarca za muke svojih zemljaka, onda će vrlo brzo da doživi neuspeh. Moguće je, doduše, i da je Grčkoj zaista potreban novi, delimični otpis dugova. Bolje uslove za otplatu kredita, a time i prećutno opraštanje duga, on će da dobije u svakom slučaju, s tim su se ostali Evropljani već pomirili. Ali da Grčka ne bi svakih par godina ponovo prosila pomoć, potrebne su duboke, strukturne reforme kako bi zemlja postala konkurentna. Kad Cupras to bude shvatio, s njim će moći i da se „posluje“. U tom slučaju, njegova izborna pobeda, taj bauk za mnoge konzervativne Evropljane, na kraju bi mogao da se pokaže i kao blagoslov.