Bespomoćni u Kijevu

„Nije lako“ – izjavio je ranije ove nedelje predsednik Ukrajine Petro Porošenko – „nije lako da se prešaltujem i da se bavim mirom, nakon što sam veći deo dana proveo gledajući vojne mape i proučavajući situaciju na frontu“. Pred njim su sedeli članovi Nacionalnog saveta za reforme koji je osnovao Porošenko. „Moramo to da sada uradimo“, kaže predsednik Ukrajine.

To prilično dobro opisuje dilemu ukrajinskog rukovodstva. U Ukrajini je rat – rat koji elitu zemlje sprečava da radi ono zbog čega je izabrana: da reformiše Ukrajinu u pravcu demokratske, otvorene, liberalne, evropske zajednice. Ali očigledno da rat na istoku zemlje guta sve snage koje bi mogle da omoguće demokratski razvoj.

Debaljcevo: mesto odluke

Sve se trenutno vrti oko jednog malog grada na istoku Ukrajine: Debaljcevo je pre ovog rata imalo samo 23.000 stanovnika. Ipak, ono je poznato mnogim Rusima i Ukrajincima: onaj ko vozom putuje iz Rostova na Donu u Rusiji u Harkov ili iz Harkova u istočno ukrajinske gradove Donjeck i Lugansk, mora da prođe kroz Debalcevo. Možda će se baš u tom gradu ovih dana odlučiti sudbina Ukrajine.

U Debaljcevu je 5.000 vojnika ukrajinske vojske okruženo teško naoružanim pobunjenicima. Pobedom u Debaljcevu, pro-ruski pobunjenici rešili bi jedan problem u istočnoj Ukrajini: snabdevanje iz Rusije ubuduće bi moglo da se nastavi železnicom. Iz Rusije ionako stiže sve, ali su kolone oklopnih vozila toliko uništile puteve u pobunjeničkim oblastima, da je svaka vožnja postala mučna. Ako pobunjenici osvoje Debaljcevo, otvara se put ka Mariupolju, ali posebno ka zapadu. „Dnjepropetrovsk, pa čak i Zaporožje biće im na raspolaganju“, kaže jedan pukovnik ukrajinske vojsci. Tu je najveća nuklearna elektrana u Evropi.

„Pišite da smo u ratu sa Rusijom“

Zbog ratne propagande, trenutno u Kijevu nije lako doći do istine. Visoki funkcioner predsedničke administracije kaže: „Napišite konačno da je Ukrajina u ratu sa Rusijom, a ne sa tamo nekim pobunjenicima“. To bi navodno moglo da pomogne, pre nego što u Kijev dođe američki državni sekretar Džon Keri, dok se istovremeno donosioci odluka sastaju na godišnjoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu. Zvuči bespomoćno.

Ipak, premijer Ukrajine Arsenij Jacenjuk je konkretniji. On poziva bezbednosne firme u zemlji da u slučaju krize služe kao tiha rezerva. To baš i ne liči na poimanje policije po evropskim standardima, već pre na početak rata u Bosni, kada su u Sarajevu kriminalci preuzeli odbranu zemlje. Za to vreme ministar kulture Ukrajine priča o kulturi u vremenima rata: „Kultura mora da se potčini primatu izvršne vlasti – odnosno ratnom stanju.“

Timoti Garton Eš, ugledni stručnjak za Istočnu Evropu zahteva oružje za Ukrajinu kako bi se „evropski ideali suprotstavili ruskoj ratobornosti“. Problem je u tome što bez demokratskih reformi ni taj poduhvat nije nešto više od rata. A šta je ono predsednik Ukrajine rekao ranije ove nedelje? „Teško je prešaltovati se na reforme – nakon što sam ceo dan gledao u vojne mape.“