Amerika ponovo na bojištu

Predsednik Sjedinjenih Država stavio je svoj pečat na ovogodišnju Generalnu skupštinu UN. I to ne svojim govorom pred plenumom, već dan ranije, kada je naredio prve vazdušne udare na položaje Islamske države (IS) u Siriji. To širenje fronta u predvečerje Skupštine moglo bi da se ispostavi kao pametan šahovski potez. Često kritikovani Obama ima osiguranje za svoju odluku u vidu široke podrške i odobravanja širom sveta. Ali još važnije: ovde u Njujorku se lako primeti sopstvena dinamika koja se razvija na marginama Generalne skupštine. Na kraju, Obama i njegovi saveznici u borbi protiv IS mogli bi da izađu jači iz njujorške nedelje nego što su bili pre nje.

Obamina poruka okupljenim predstavnicima svetskih zemalja bila je briljantno formulisana i kristalno jasna: Svetu nikada do sada nisu u ovom obimu pretili međunarodni terorizam i ekstremistička ideologija. Ali Amerika je ponovo na bojištu. Obama je ponovio obećanje da će na kraju borbi teroristička paravojska IS biti uništena.

Apel na saveznike

Ipak, američki predsednik ne vidi svoju zemlju kao usamljenog borca, već u zajedničkom nastupu sa saveznicima. Veoma se trudio da dokaže da borba nije kulturološki ili religiozno motivisana, da nije usmerena protiv muslimanskog sveta. U tom smislu je odličan diplomatski potez učešće pet arapskih država u vazdušnim udarima na položaje islamista u Siriji. To je prvi put nakon Prvog zalivskog rata da je Amerika uspela da skuje koaliciju sa arapskim zemljama.

U Njujorku se sigurno dobro čuo Obamin strastveni apel da međunarodna zajednica mora da se priključi borbi protiv IS. Britanci i Turci su već najavili da nameru da se priključe vojnim akcijama. Sigurno će slediti i drugi. Nije preterano proročanski reći da ni Nemačka – koja isporučuje oružje kurdskim borcima u Iraku – nije rekla svoju poslednju reč.

Pitanja ostaju

Međutim, Obama ne bi bio Obama kada ne bi pomenuo i političku dimenziju čitave stvari. Plenum je s odobravanjem slušao njegov zaključak o neophodnosti međunarodne saradnje i političkog rešenja konflikata. To ide i na vodenicu nemačkog šefa diplomatije Štajnmajera, koji rado koristi iste argumente. Obama je u pravu kada kaže da samo multilateralni politički procesi mogu da dovedu do održivih uspeha: u Ukrajini, u nuklearnim pregovorima sa Iranom, zaštiti klime ili suzbijanju epidemije ebole. Na primeru Ukrajine Obama je objasnio da su isprva potrebne čvrstina i rešenost kako bi politički procesi uopšte otpočeli. Kritikovao je Rusiju zbog povrede svetskog poretka, ali je između redova poručio da se još uzda u Putina.

Čak i tokom ovog govora Obama nije mogao da raščisti brojne nedoumice: Kako će se od sada odnositi prema Asadovom režimu kojem – istina nevoljno – daje vetar u leđa bombardovanjem položaja IS? Kako će se ubuduće Iran jače uključiti u borbu protiv islamista, što traže Evropljani, pre svih Štajnmajer? Nedoumice i oklevanje tokom govora su nakratko potisnuti odlučnošću, kakva se retko viđa kod Obame, odlučnošću da se Islamskoj državi objavi rat. Obama je zaključio prilično borbenom formulacijom: Svet mora da odstrani kancer nasilnog ekstremizma. Jake reči za kraj jakog govora.