Sindikati protestuju, mladi traže posao
13. decembar 2014.
Sunčani dan u Rimu, početkom decembra. Uobičajeni žamor na Centralnom trgu Pjaca San Silvestro zaglušen je zviždaljkama, lupanjem u bubnjeve i doboše, i glasnim povicima. Buka dolazi odozgo - sa balkona jedne vladine zgrade pored trga. Iznad nerazvijenih zastava, stoje radnici iz menze, službe za održavanje i čišćenje zgrade. Ukupno 426 takvih osoba upravo je obavešteno da će njihovi poslovi biti ukinuti sledećeg meseca, u okviru državnih mera štednje.
Na demonstracijama je i 32-godišnji Domeniko Antonuči, koji je poslednjih deset godina radio u menzi zgrade sa čije terase protestuje. Mesečno je zarađivao 1.000 evra. Sve do nedavno, verovao je da ima sreće zbog toga što je pod trajnim ugovorom i radi puno radno vreme, da će tako dočekati penziju. Ali nakon otkaza, kaže on, verovatno će ceo život raditi slabo plaćene i kratkotrajne poslove – što je sudbina ogromnog broja Italijana iz njegove generacije.
“Mi ne tražimo da nam čine ustupke”, kaže Antonuči, “Samo tražimo da zadržimo naša radna mesta.”
“Mera kojom se stvara nezaposlenost”
Isto traži sve veći broj Italijana, ali su slabe šanse da će taj zahtev biti ispunjen. Realna nezaposlenost je ovde nekih 15 odsto, za mlade čak 45 procenata – i to je povod za velike nemire i proteste, uključujući i genralni prekid rada koji je u Italiji održan 12. decembra.
Sindikatima smetaju mere koje su predviđene paketom reformi tržišta rada iza kojeg stoji premijer Mateo Renci. Italijanski senat je usvojio nove propise početkom decembra. Renci tvrdi da će reforme uprostiti proceduru za zapošljavanje u Italiji. Sindikati tvrde da će tako jedino biti još lakše da se ljudi otpuste.
„U ovom paketu propisa, najznačajnija promena je ukidanje zaštite protiv nepoštenog otpuštanja. To nije mera kojom se stvaraju nova radna mesta, nego mera kojom se stvara nezaposlenost“, kaže za Dojče vele Fausto Durante, direktor najvećeg sindikata GCIL, zadužen za evropska pitanja.
Durante takođe odbacuje planove Rencijeve vlade za javno finansiranje u 2015, nazivajući ih destruktivnim ponavljanjem mera štednje iz poslednjih šest godina koje propagira Evropska komisija. Ti planovi, tvrdi on ali i mnogi drugi, nisu uspeli da prekrenu trend sve manje kupovne moći, sve veće nezaposlenosti, i slabog ekonomskog rasta.
Mladi na udaru
Zaista, hiljade firmi se zatvaraju svakog meseca i strah od nezaposlenosti stalno raste. Italijanski zavod za statistiku izveštava da 17 odsto Italijana, ili oko 10 miliona ljudi, živi u relativnom siromaštvu. Preko šest miliona žive u apsolutnom siromaštvu, uglavnom na jugu zemlje. Iako se mnoge italijanske porodice bore da sastave kraj sa krajem, stručnjaci kažu da najviše razloga za brigu ima omladina, među kojima mnogi nikada nisu imali posao sa punim radnim vremenom.
“Mladi ljudi u Italiji moraju da podnose posledice kratkoročnog zapošljavanja, a stariji ljudi su odlučili da nikad ne menjaju radno mesto da ne bi izgubili sigurnost”, kaže Elizabeta Adis, profesor na Univerzitetu u Saseriju, govoreći o pojavi koja se u Italiji sve češće naziva “aparthejd u zapošljavanju”. Situacija je privukla i pažnju direktorke Međunarodnog monetardnog fonda, Kristine Lagard, koja je ove nedelje upozorila da bi Italiji mogla da zapreti socijalna eksplozija ukoliko se taj problem ne reši.
Umesto reforme tržišta rada, tumači Elizabeta Adis, mnogo je hitnije rešiti problem raširene korupcije u italiji, njenog oslabljenog položaja u međunarodnoj trgovini, neefikasne državne uprave, i slabog razvoja na jugu zemlje.
Da bi se to postiglo, kaže ova stručnjakinja , Rencijeva vlada morala bi da razgovara sa svim važnim činiocima na političkom društvenom planu, a to se još uvek nije desilo.
„Pomalo populista“
Fausto Durante iz sindikata GCIL, slaže se sa tim predlogom.„Gospodin Renci misli da kao vođa jedne zemlje nema potrebe za nekom posredničkom silom između njega i naroda. On je pomalo populista, želi direktnu vezu sa masom“, kaže on. „Renci mlsi da su sindikati, društveni činioci i udruženja građana loše nasleđe 20. veka. Nije to samo italijansko gledište, mi i na evropskom nivou doživljavamo ukidanje onoga što smo nekada zvali društveni dijalog. Takav pristup vodi ka socijalnoj tenziji i sukobima među različitim delovima društva, i upravo to se dešava u Italiji.“
Sindikati se nadaju da će se napetost u društvu kanalisati u organizovane proteste, kao i da će se na njima pojaviti mladi ljudi. Istovremeno, „aparthejd u zapošljavanju“ vidljiv je čak i u samim sindikatima – njihovi članovi su mahom iz starijih generacija.