Silovanja su bila deo "ratne strategije“

„Postoji izvestan pritisak u društvu da se o teškim zločinima koji su nad nama počinjeni prestane pričati. Sve češće čujemo ljude kako kažu `dosta nam je više silovanih, dosta nam je majki, kostiju, streljanja i masovnih grobnica, hoćemo da se okrenemo budućnosti`. Ali kako da o tome prestanemo pričati i da se okrenemo budućnosti kada su zločinci, koji su nas silovali i ponižavali još uvek na slobodi. Mi moramo doći do bilo kakve pravde, jer samo pravda može osigurati da se ovakvi zločini više nikada i nikome ne ponove“, izjavila je pred učesnicima javne rasprave u austrijskom Lincu Bakira Hasečić, predsednica udruženja `Žena-žrtva rata` iz Sarajeva. Hasečić je u Lincu gostovala na poziv austrijsko-bosanskog udruženja Centar za savremene inicijative (CSI), koje je organizovalo predavanje i diskusije o temi Žena-žrtva rata, a u želji da pomogne rad istoimenog udruženja u Sarajevu, kampanju „Silovane žene podržati i priznati kao žrtve rata“.

Selma Hergić, članica predsedništva CSI-a, objasnila je u uvodnom izlaganju da se u javnosti retko govori o zločinima silovanja u toku rata, a da su žrtve psiho-fizičke torture u Bosni i Hercegovini još uvek u vrlo lošem položaju: kao svedoci u sudskim procesima nisu adekvatno zaštićene, u društvu gotovo da nisu primećene i priznate, a nedostaje im i medicinske, psiho-socijalne i finansijske podrške.

Potresna svedočenja

Žrtve psiho-fizičke torture: Bakira Hasečić iz Višegrada, Edina Rizvanović iz Doboja i Šefik Hurko iz Rogatice, učesnicima skupa u Lincu, opisali su zločine koje su doživeli za vreme rata u BiH, pročitavši izjave, koje su dali pred Haškim tribunalom i na sudovima u BiH. Bila su to potresna svedočenja o deportacijama, masovnim silovanjima, obesnim ubistvima, premlaćivanjima i raznim oblicima seksualnog zlostavljanja.

„Ja sam plakala i molila da se ne skidam, ali nije pomoglo“, ispričala je Edina Rizvanović iz Doboja. „Iz hodnika me odveo u sobu u koju se ulazilo iz hodnika, a prozor te sobe je gledao na moju kuću. Pod pretnjom sam morala da se skinem. Tada nastaje čin silovanja koji se odvijao na krevetu. Kada je završio sa silovanjem, ustao je i počeo da se oblači i tada na vrata ulazi drugi vojnik i obraća se ovom što je mene silovao, koji je imao oko 25 – 30 godina, imao je plave oči, a jedno oko je imao ili stakleno ili je išlo malo u stranu. Po licu je imao pege i bio je dosta visok. Vojnik koji je došao je rekao `idi do kamiona, ja ću nju završiti i pošalji redaljku na nju`. Ja ostajem gola u krevetu i tada se skida i ovaj drugi vojnik i ponovo me i on siluje. On je imao jake crte lica, bio je nižeg rasta i debeo i sa specifično oštrim glasom. Kada je završio sa silovanjem spremio se i otišao, a ja sam prešla u kuću iz koje su me izveli, tu je bilo još žena. Ja sam prišla onoj čija je to bila kuća i rekla joj šta mi se desilo. Onda sam pala po njoj i više se ničega ne sećam“, ispričala je Edina Rizvanović.

Gostima u Lincu obratio se i Šefik Hurko iz Rogatice: „Jednu veče u januaru 1993. godine odveli su nas u prostoriju u kojoj je bio Bojić Vinko. Odveli su nas tamo i Bojić Vinko je naredio da se svi skinemo goli. Žene su bile u pantalonama i dimijama. Molili smo da se ne skidamo, a on nas je šamarao. Onda je rekao `fatajte se`, a jednog Bošnjaka je naterao da stavlja dojku od jedne žene u usta. Ona je tada imala 55 godina. Mene je počeo psovati i rekao šta ti čekaš, pa sam i ja isto to počeo raditi ovoj Bošnjakinji. Ja ne znam šta sam radio, on nam je sve vreme pretio da će nas ubiti, morao sam joj skidati pantalone, a Bojić Vinko mi je naređivao da je uzmem dolje za vaginu. Često me je toga stid pred vlastitom porodicom, a posebno je neugodno kada danas te žene sretnem na ulici, onda prelazimo na drugu stranu ulice i okrećemo glavu jedni od drugih“, ispričao je Hurko.

Silovanje kao deo politike

Silovanje i seksualno zlostavljanje žena i muškaraca u BiH, vršeno je kao deo ratne strategije, objasnila je predsednica udruženja Žena-žrtva rata, Bakira Hasečić. Bilo je organizovano, sistematski sprovođeno i činilo je deo tadašnje „velikosrpske politike“. „Utvrđeno je to kroz dosadašnji rad domaćih sudova ali i kroz rad Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde. Mene kada su silovali govorili su mi `Turkinjo, bulo, nećeš vise rađati Turke, već četnike`. Bile smo ubijane, bacane u jame i masovne grobnice. Bile smo masovno silovane, hapšene, zatvarane u zatvore, kućne pritvore i logore, bile smo mučene, stavljane u žive štitove, odvođene na prisilni rad, progonjene, pljačkane i brutalno ponižavane. Neretko su silovane i devojčice, pa su prisilno odvođene od svojih porodica, odvođene na posebno odabrana mesta, gde su bile izložene užasnim torturama silovanja i drugim vidovima psihičkog, fizičkog i emocionalnog nasilja“, ispričala je Hasečić.

Nedostatak socijalno-psihološke pomoći

Žrtve silovanja i seksualnog zlostavljanja objasnile su da su im ova stravična dešavanja gotovo uvek u mislima i da se tim sećanjima uspevaju otrgnuti samo na trenutke. „Mi sa tim odlazimo u krevet i sa tim se budimo“, rekla je Edina Rizvanović. „Ima dana kada sebi kažem da sam jaka, da mogu dalje, ali me sustigne i padnem. Jako teško živim sa tim.“

Bakira Hasečić je navela da je pri tome veliki problem nedostatak socijalno-psihološke pomoći. „Posebno opterećenje su izjave pred sudovima. Vi sudiji treba samo da date izjavu, a nakon izjave niste ničija briga. Mi jesmo u kontaktu sa centrima za socijalni rad i ne mogu reći da nemamo nikakvu pomoć, ali to nije dovoljno i ženama često ostaje jedina mogućnost da se nagutaju sedativima, a to nije i ne može biti rešenje“, pojasnila je Hasečić.

Finansijska pomoć

Udruženje `Žena-žrtva rata` registrovano je 2003. godine i do sada je prikupilo oko 5.000 izjava od žrtava seksualnog zlostavljanja i silovanja, kao i svedoka očevidaca različite verske i nacionalne pripadnosti. U bazi podataka udruženja 98 odsto žrtava su bošnjačke nacionalnosti. Status silovanih i seksualno zlostavljanih žena danas je regulisan Zakonom o civilnim žrtvama, ali samo na području Federacije BiH. Kroz bazu podataka udruženja do danas je registrovano 61 dete rođeno plodom silovanja.

Predavanju u Lincu pristustvovala je i Gerda Vajhsler-Hauer, druga predsednica parlamenta Gornje Austrije, pa je tim povodom najavljena mogućnost finansijske potpore za rad udruženja. Pomoć bi, kako je rečeno, bila od izuzetne važnosti i veliki doprinos evropskoj kulturi pamćenja.

„Od izuzetne važnosti je i ne dopustiti da sve ove strahote koje su se desile padnu u zaborav. Ako se to desi i ako žrtve ne dožive bilo kakvu moralnu i socijalnu pravdu, onda na njima ponovo vršimo zločin, a ćutanje nas čini počiniocima“, rekao je Damir Saračević, predsednik Centra sa savremene inicijative iz austrijskog Linca.