Sara, žensko ime sa teškom prošlošću

U današnje vreme, ime Sara nije nimalo neuobičajeno. Posebno u mojoj generacije to ime se pokazalo kao interesantno, u neku ruku čak i popularno. Rođena sam 1983. i još u osnovnoj školi svom imenu sam morala da pridodam prvo slovo prezimena „Sarah H", jer je u školi bilo mnogo devojčica sa tim imenom.

Da li je to bila slučajnost? Možda to nije bio slučaj kod svih roditelja, ali moji stalno isticali značaj tog imena. Sara je bilo ime kojeg su nacisti pisali u lična dokumenta jevrejskih žena. Zapravo je reč o biblijskom imenu žene Abrahama, majke Isaka, majke svih Jevreja, hrišćana i muslimana. A nacisti su to ime degradirali u oznaku smrti.

Moji roditelji, manje ili više naraštaj '68. koji su se i sami bunili protiv nacističke prošlosti njihovih roditelja, nisu mogli da isprave taj zločin, ali su hteli da upute jasnu poruku. Zbog toga su mi namerno dali ime Sara i već kao devojčici su mi govorili o sudbini nemačkih Jevreja.

"Pozdravi roditelje"

Nikad mi u potpunosti nije bilo jasno značenje tog imena, sve dok se jednom prilikom nisam zaputila u Viljnus. Bilo je to službeno putovanje u Litvaniju i grad koji je pre Drugog svetskog rata imao dosta Jevreja. Gotovo trećina stanovništva pripadala je toj zajednici, a danas ih je u ovoj metropoli samo nekoliko. Po prvi put sam kao Nemica, (iako pripadam trećoj generaciji od rata), osetila krivicu kao počinioca zločina.

Isprva mi je bilo čudno kako su me preživeli gledala, kada sam im rekla da se zovem Sara. Imala sam utisak kao da su verovali da nemam pravo da nosim to ime. Sve dok nisam srela Irenu Veisaite. Dobitnica Geteove nagrade 2012. godine, pozvala na je u svoj stan na razgovor. Govorila nam je o strahotama koje su počinili nacisti u Litvaniji, o njenoj mladosti u getu Kaunasu i o njenoj ljubavi prema nemačkom jeziku. Uvek iznova govori kako taj jezik nema ništa sa Hitlerovim režimom. Bio je to veoma emitovan razgovor za mene. Irena me je duboko impresionirala.

Kada smo se opraštale, nakon što smo popile čaj i probali litvanske kolačiće, krhka starica me je najednom zgrabila u zagrljaj i rekla: "Saro, pozdravite svoje roditelje u moje ime. I recite im, koliko mi znači to što su Vam dali to ime."

Stajala sam pred tom malenom ženom u kojoj se skrivala sva ljudska veličina i jedva sam se suzdržavala da ne zaplačem.

1. janura 1939. godine stupila je na snagu takozvana "Druga uredba o sprovođenju Zakona o promeni porodičnog i ličnog imena." Tom odlukom su Jevreji u Nemačkoj morali da nose još jedno ime, kako bi vlasti znale kojoj "rasi" pripadaju. U slučaju da se već tako nisu zvali, u dokumenta su im nacisti dodatno upisivali „tipično jevrejska imena“(Izrael ili Sara). Bio je to još jedan korak u pravce teške diskriminacije Jevreja, a konačni cilj bio je da se sve te osobe unište i pobiju u Holokaustu.

Autor: Sara Judit Hofman
Redakcija: Jakov Leon