Ruske provokacije na Balkanu
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov retko govori besmislice. Naprotiv, on na međunarodnoj sceni važi za veoma iskusnog diplomatu koji zna šta radi. Kada priča o podeli Makedonije između Albanije i Bugarske stiže iz usta nekoga kao što je recimo Vladimir Žirinovski, pa čak i od nekog poput ministra odbrane Rusije Sergeja Šojgua, nema razloga da se bude nervozan. Ali Lavrov je čovek koji ne iznosi tek tako nešto toliko „zapaljivo“.
Najpre da se upitamo: zašto ministar spoljnih poslova Rusije govori o podeli Makedonije samo između Bugarske i Albanije? Zar sledbenici tradicije i poznavaoci geopolitičke situacije ne misle da aspiracije prema Makedoniji imaju i Grčka i Srbija? U Srbiji se već nedeljama, a naročito nakon incidenata u Kumanovu, glasno govori o mogućem raspadu Makedonije i podeli između četiri spomenute zemlje. Ali Lavrov Srbiju i Grčku nije spomenuo i za to postoji jednostavno objašnjenje. Na osnovu sopstvenog ubeđenja, Kremlj propagira uverenje da svi problemi u međunarodnoj politici potiču od Sjedinjenih Američkih Država. To se odnosi kako na Ukrajinu i Gruziju, tako i na Balkan. Lavrov govori o „uticaju spolja“ na događaje u Makedoniji i o pritisku na premijera Nikolu Gruevskog zato što nije podržao sankcije protiv Rusije. Te sankcije nisu podržali ni u Srbiji, a jasno je i da aktuelna grčka vlada igra nečasnu i opasnu igru u vezi sa sankcijama jer pokušava da trguje i sa Briselom i sa Moskvom.
Prema tome, izjava Lavrova može se tumačiti i ovako: Vašington „podbada“ loše, pro-američke vlade u Albaniji i Bugarskoj, da podele Makedoniju, a „dobri“ – Skoplje, Beograd i Atina – samo su zainteresovani za jačanje ekonomskih veza sa Rusijom i održavanje ravnoteže.
Moskovski scenario
Ne može se sa sigurnošću reći da li izjava Sergeja Lavrova znači upravo to, ali takva hipoteza u svakom slučaju bi bila u skladu sa arhaičnim načinom razmišljanja diplomatije u Moskvi i dugogodišnjim sklonostima Rusije da, u sopstvenom interesu, provocira sukobe na Balkanu. Pritom ne bi trebalo zaboraviti da je Kremlj po pitanju Krima i u Ukrajini, jednostrano prekršio međunarodno pravo i nepovredivost teritorijalnih granica. Dakle, izjave o mogućoj podeli teritorije Makedonije u potpunosti se uklapaju u novu politiku Kremlja. I nije slučajno baš Lavrov bio prvi političar tog ranga koji je glasno izneo razmišljanja na tu temu.
Iza takvih vizija leži uverenje da, ukoliko se kriza u Makedoniji smišljeno i ciljano „etnizira“, u jednom trenutku može doći do takve konstelacije na terenu u kojoj bi se Albanci odlučili na otcepljenje, a Skoplje i Sofija zbližili.
Poznato je da je u bugarskom javnom mnjenju latentno prisutna istorijski sporna ideja o „povratku Makedonaca kući“, a za Skoplje bi to, navodno, bila šansa da „uskoči u brzi voz za EU“. Ali jedan takav, hvala bogu za sada samo hipotetički scenario, nosi sa sobom toliko eksploziva, da je bolje da o njemu i ne razmišljamo.
Lavrovljeva izjava predstavlja novi izazov za već ionako preopterećenu međunarodnu politiku. Neprestano se ponavlja da bi Brisel trebalo da sa više pažnje prati razvoj događaja na Balkanu. Grčka i makedonska kriza ponovo je podsetila na već zaboravljeni spor oko imena zbog kojeg Atina blokira pregovore o članstvu Makedonije.
Kako će EU da reaguje ako sadašnja grčka vlada, pritisnuta ekonomskom krizom, odluči da pokuša da trguje tim sporom kako bi dobila oproštaj dela dugova? Šta znači izjava predsednika Srbije Tomislava Nikolića da Kosovo treba da se vrati u granice Srbije? Zar nije odricanje od tog zahteva bio glavni uslov za početak pregovora o članstvu Srbije u EU? Situacija je u ovom trenutku apsolutno nepregledna.
Jedino što se može sagledati golim okom jeste definitivan interes Bugarske da ne odstupa od generalne politike EU. I da, pored toga, insistira na još dve stvari: nepovredivosti granica i što je brže mogućem približavanju Evropske unije njenim susedima – Makedoniji i Srbiji. Samo ta tri uslova garantuju da može da se održi mir u regionu.