Ruske ambicije na Balkanu

Ono što je o ruskoj politici demonstriranja moći u javnost procurilo iz poverljivih dokumenata nemačkog Ministarstva spoljnih poslova izaziva zabrinutost. Iz toga, naime, proizilazi da Rusija Zapadnom Balkanu pripisuje veliku stratešku važnost. Posmatrači, pak, iz toga zaključuju da Moskva pokušava da taj region jače veže uz sebe kako bi ga otrgla od uticaja Evropske unije.

Poznato je da Rusija odavno pruža svoje ekonomske i političke pipke na Balkan. Novo je samo saznanje o tome koliko dosledno Rusija sledi svoje hegemonističke ciljeve van postsovjetskog prostora.

Ekonomski uticaj Rusije

Putinova strategija na Balkanu je jednostavna i vešta: s Rusijom su Srbija, Crna Gora i Republika Srpska tradicionalno dobro povezane. Isporukama gasa, infrastrukturnim projektima i investicijama, Rusija u tim zemljama konsekventno učvršćuje svoj uticaj. Katastrofalna ekonomska situacija u kojoj se te zemlje nalaze ide joj na ruku. Nezaposlenost je na tim prostorima u proseku oko 30 posto, gotovo svaki drugi mladi čovek je bez posla, a investicije Zapada već godinama stagniraju i nalaze se na vrlo niskom nivou zbog straha investitora od korumpirane birokratije.

Rusija na drugoj strani nudi neku perspektivu: ruske firme u Srbiji moderniziraju državnu železnicu, u Crnoj Gori je trećina preduzeća u ruskom vlasništvu. Na Bosnu i Hercegovinu, koja je pravno još uvek protektorat Zapada, Rusija vrši pritisak kako bi smanjila njegov uticaj. Rusija je prvi put u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija bila uzdržana prilikom glasanja o produženju mandata misije Eufor – sasvim očigledno s ciljem da tu zemlju udalji od Evropske unije. Čak i u Bugarskoj, koja dramatično zavisi od ruske nafte i gasa, Rusija pojačava svoj politički i ekonomski uticaj.

Zamor od širenja evropske porodice

Takvi „mekim pritiskom“ Rusija prodire u vakuum koji Zapad na žalost ne uspeva da popuni. Ni 15 godina nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije Balkan nije prestao da bude tek „zadnje dvorište Evrope“. Pritom u većini članica Evropske unije očigledno postoji želja da tako i ostane. Od početka krize evra niko više u evropskoj porodici ne želi da razmišlja o proširenju Unije. Osim toga, sve više raste zabrinutost zbog dodatnih troškova zbog ekonomski slabih zemalja-kandidatkinja. Samo su Slovenija i Hrvatska do sada uspele da uđu u Evropsku uniju. Ostale zemlje Zapadnog Balkana već godinama čuče u čekaonici.

Za to, naravno, nije kriv samo Zapad. Za mnoge probleme odgovorne su one same: u mnogima od njih postoje nedostaci u shvatanju demokratije, u strankama na vlasti vlada klijentelizam. Nacionalizam je jak i koči političke i privredne reforme. Ali u međuvremenu važnu ulogu igraju i izneverena očekivanja građana koji nisu mislili da će put u Evropsku uniju biti tako dug i tako trnovit. Sveukupno gledano, tamo vlada atmosfera frustracije, rezignacije i potisnutog gneva dok se u drušvu širi anti-evropsko raspoloženje.

Evropa mora da se vrati na Balkan

Da Rusija ne bi još više iskoristila to raspoloženje i Balkan još jače udaljila od interesne sfere Zapada, Evropska unija mora ponovo da postane prisutnija na Balkanu i da pošalje jasne signale o evropskoj perspektivi zemljama-kandidatima za članstvo u EU. Ljude bi trebalo uveriti da će im ulazak u EU doneti korist, da se isplati preduzeti napore koji će zemlju učiniti spremnom za prijem u Evropsku uniju. Uniji, a pogotovo Nemačkoj kao motoru evrointegracija, ne preostaje ništa drugo već da svom snagom ponovo prione diplomatskom Sizifovom poslu na Balkanu. Pritom je važno i da Brisel tim zemljama, kako bi stvorio protivtežu ruskom zagrljaju, pruži mnogo jaču ekonomsku podršku.