Rumuni su predugo čekali

Kada je pre četvrt veka Nikolaj Čaušesku, poslednji komunistički diktator Rumunije, svrgnut sa vlasti i nekoliko dana kasnije pogubljen, kolektivni uzdah olakšanja proširio se opustošenom zemljom: Slobodni! Konačno slobodni, uzvikivali su presrećni Rumuni, nadajući se brzom dolasku u svet evropske normalnosti. Narod je oterao tiranina, ali politička moć je ostala u rukama sistema.

Novi moćnici u Bukureštu, mnogi od njih iz drugog reda komunističke nomenklature i zloglasne tajne službe Sekuritatee, nisu žurili sa preuređenjem zemlje. Najpre je bilo neophodno obezbediti ključne pozicije u zemlji i dovesti u red novoformirane demokratske snage. Posle traume sa ukradenom revolucijom usledili su drugi lomovi, koji su do danas duboko ukorenjeni u svesti mnogih Rumuna.

Državni teror i posle Čaušeskua

Novi moćan čovek u zemlji postaje Jon Ilijesku, bivši politički pulen Čaušeskua koji je kasnije pao u nemilost nekadašnjeg sistema. Tri puta je Ilijesku u glavni grad dovodio rudare-batinaše kako bi političku opoziciju, novinare, studente i intelektualce palicama ubedio da nema alternative za njegovu neokomunističku politiku. Posle pada Čaušeskua Rumunija je pobrala simpatije širom sveta, ali tada je iz Bukurešta stizao novi signal: državni teror protiv neistomišljenika, sa mrtvima i pretučenima, u zemlji koja je trebalo da postane deo familije demokratskih zemalja.

Sporo, mnogo sporije nego većina drugih bivših komunističkih zemalja, Rumunija je pronašla svoj put do evroatlantskih struktura. To je konačno bila zajednička volja starih političara oko Ilijeskua, kao i nove liberalno-konzervativne stranke koja je Rumuniju 2004. vezala uz NATO i 2007. godine uz Evropsku uniju. Naročito priključenje EU bilo je povezano sa jasnim zahtevima da se uspešno suzbije korupcija.

Basesku je inicirao stvarne promene

Velike zasluge pripadaju sada odlazećem šefu države Trajanu Baseskuu, koji je za vreme svog desetogodišnjeg predsednikovanja poveo borbu za suzbijanje korupcije, kao i nezavisnost sudstva. Basesku je bio i taj koji je otvoreno osudio državni komunizam. Mnogi i danas pamte njegov vatreni govor pred parlamentom 2006. godine, kada je rekao da je osuda komunizma i napuštanje tereta od 45 godina neophodan čin, iako je usledio tako kasno.

Na tu poruku se nadovezuje i novi rumunski predsednik Klaus Johanis. Dvadeset pet godina posle svrgavanja Čaušeskua on je obećao da će se založiti za otvaranje muzeja o zločinima komunizma. Među prvim stvarima koje je uradio je bilo odlikovanje jednog antikomunističkog veterana i bivšeg političkog zatvorenika najvišim državnim ordenom. Kasno priznanje i za sve druge koji su imali hrabrosti da se suprotstave komunističkoj diktaturi i znak sećanja na žrtve terora.

Johanis nema mnogo vremena

Pored tog simbolički važnog gesta, Johanis će veoma brzo morati da preduzme korake za sprovođenje dugoočekivanih promena. Rumunija pati od velikog zastoja u sprovođenju reformi – kako političkih, tako i socijalnih i ekonomskih. Političke stranke ga na tom putu sigurno neće uvek podržavati. Novi predsednik će svojim biračima morati da dokaže da je zaslužio njihovo poverenje. Johanis zna da je pobedu ostvario i zahvaljujući neraspoloženju prema vladajućim socijalistima premijera Viktora Ponte. Njegova pobeda je međutim – pre svega za mlade i dobro obrazovane Rumune – signal protiv političke klase. Obećane reforme sada će morati da sprovede i pored eventualnog protivljenja establišmenta.

Njegovi birači i kritičari u jednom su složni: Johanis neće imati uobičajenih 100 dana poštede za političare na novoj funkciji. Konfuziju političkih elita zbog njegove pobede on mora odmah, korak po korak, da iskoristi. Johanis, poreklom Nemac, obećao je Rumuniju sa radnim mestima. Na takvu Rumuniju ljudi čekaju već 25 godina i to čekanje više ne bi smelo ni dana da se produži.