Revolucija u četiri nijanse sive

Jedan od dana u kojima se pisala istorija tehnike i računara je 21. april 1989. Tog dana je u Japanu predstavljen prvi Gejmboj (Gameboy). Proizvođač, japanska kompanija Nintendo, nije bila baš sigurna u uspeh, ali tadašnji matorci su bili sigurni – da je to velika budalaština. Kome treba takva ružna, siva kutijica, samo sa jednim krstićem za upravljanje i dva mala siva i još dva malo veća crvena tastera? Iznad toga bio je zelenkasti ekrančić, za današnje pojmove jadnog kvaliteta. Dijagonala mu nije bila ni sedam santimetara (66 milimetara), a na njemu se odvijala igrica sa kockastim figuricama jer mu je i rezolucija bila samo 160 prema 144 piksela. Boja? Kakva boja? Svi likovi i junaci igara su bili u četiri nijanse sive i to na podjednako sivo-zelenoj podlozi.

Kupiš konzolu i imaš mir

Nintendo i njegov šef Hiroši Jamauči već su dobro znali da se sa igricama za računare može napraviti dobar posao. Konačno, kraj osamdesetih prošlog stoleća bio je doba kad su spektrumi i komodori gotovo čitavu deceniju zujali priključeni na porodične televizore u dnevnoj sobi, a ta kompanija je već i pre toga proizvodila aparate za igre za gostionice i igraonice. Glavni inženjer Gunpej Jokoi je isto tako već za Nintendo već stvorio konzolu koja staje u džep. Od početka osamdesetih je tu bio Gēmu & Uotchi, na engleskom tržištu se proizvod zvao Game & Watch, na nemačkom Tricotronic. I na njemu se mogla igrati igrica – legendarni tetris, ali i avanture poput Donkey Kong ili Balloon Fight. Ali problem takvih konzola je bio što se na njima mogla igrati samo jedna igra. Kada dosadi, kreće novi ciklus dečije kuknjave, a roditelji ponovo moraju da kupuju novu konzolu.

Novi Gejmboj je bio drugačiji. On je bio mnogo skuplji, koštao je tada oko 160 nemačkih maraka, ali su se mogli kupovati i ketridži na kojima su bile druge igre. Diskove sa drugim igricama mogli su da razumeju i roditelji jer je to bilo doba i kad su stizali prvi kućni računari kojima su takođe trebali nove programe. A u svakom poslu je najvažnije da stvar razume onaj ko drži novčanik. Ubrzo je masa dece širom sveta non-stop bila uz Gejmboj, jer su i roditelji brzo naučili još jednu golemu prednost ove mobilne konzole: tišinu. Kad se putovalo na odmor, sa poslednjeg sedišta automobila je možda po prvi put od otkrića točka vladao mir. Nije bilo vriske i svađe, nije bilo pitanja kad ćemo stići i mama, meni je dosadno, gunđanja da je neko žedan ili da mora u toalet... Barem prvih 500 kilometara je bio božanski mir dok su potomci zurili u svoje piksele, tako da ni roditelji nisu žalili novac.

Đavo u nama

Nakon Japana, Gejmboj se pojavio u SAD, sledeće godine i u Evropi i činilo se da ga više ništa ne može zaustaviti. U različitim verzijama, kasnije su se pojavili i šareni, čak i jedan proziran model, prodato je gotovo 120 miliona primeraka. Junaci tih igrica, Super Mario ili Pokemon su ubrzo postali poznatiji od mnogih junaka stripova, filmova, a o knjigama da i ne govorimo. I naravno da su se već onda pojavili prvi zabrinuti glasovi. Tako je ugledni nedeljnik Cajt u svom izdanju 1991. nazvao Gejmboj „otelotvorenjem đavola“ i autorima nije bilo jasno odakle njegova popularnost. Čule su se rasprave o zavisnosti, psiholozi su svedočili da imaju već pacijente koji i u snu slažu kockice tetrisa. Ali s druge strane, drugi proizvođači igara za računare su se trudili svim silama da mališanima ponude neku drugu mobilnu konzolu za igru. Gotovo sve su imale lepši prikaz slike, bolje procesore... Ali Gejmboj je bio i ostao glavni izvor zabave za mališane.

Tek u poslednje doba se to počelo menjati. Sve je manje klinaca i klinceza koji nemaju mobilni telefon sa mogućnostima o kakvima Hiroši Jamauči i Gunpei Jokoi pre „samo“ 25 godina doslovce nisu mogli ni da sanjaju. Svetska mreža je prepuna igara svih mogućih vrsta, a one od Nintenda su samo kap u moru. Ipak, i danas ih ima mnogo ljudi koji ljubomorno čuvaju svoje stare Gejmbojeve i na društvenim mrežama izmenjuju svoja iskustva. Bez obzira na današnje igre sa ekrana od 60 inča, ima još uvek čari ganjati kornjače u Mutant Hero Turtles u četiri nijanse sive. Ali možda je to danas postalo merilo koliko godina neko ima, baš kao što je krajem osamdesetih merilo bilo da li su među gramofonskim pločama Stonsi, stari Bitlsi ili još uvek Prisli. Pitanje današnjih naraštaja pak glasi – šta su to gramofonske ploče?

Autori: Zilke Vinš / Anđelko Šubić
Odg. urednik: Nemanja Rujević