Propuštena šansa u pregovorima

Optimisti su već poverovali da bi ovoga puta napor mogao da urodi plodom. Na kraju krajeva, okvirni uslovi za postizanje sporazuma u beskonačnoj priči s pregovorima o iranskom atomskom programu bili su povoljniji nego ikada pre. Režim u Teheranu nalazi se pod velikim pritiskom jer tamošnja privreda ima velike probleme. Godine sve strožijih ekonomskih sankcija Zapada izolovale su Iran, odvojile ga od svetskih finansijskih tokova, znatno otežale rad privrede i redukovale izvoz nafte i gasa na minimum.

Iranci, koji se bore s galopirajućom inflacijom i sve težim uslovima života, žele samo još jedno: okončanje sankcija i povratak normalnosti. Uz to sve, aktuelni predsednik Hasan Rohani koji važi za umerenog političara, probudio je nadu u poboljšanje odnosa između Irana i međunarodne zajednice i u postizanje dogovora u sporu koji se oteže već duže od decenije. S druge strane i samom Rohaniju potreban je privredni oporavak kako bi osigurao svoje političko preživljavanje.

Zapad želi sporazum s Iranom

Na drugoj strani, tu su i interesi zapadnih pregovarača. Američkom predsedniku Baraku Obami potreban je neki spoljnopolitički uspeh. On je započeo direktne pregovore s Teheranom i na taj način probio blokadu neposredne komunikacije koja je trajala četvrt veka – od zauzimanja američke ambasade tokom Islamske revolucije u vreme ajatolaha Homeinija. Obamin interes je sledeći: on traži jakog regionalnog partnera u borbi protiv „Islamske države“ (IS), koja pod kontrolom ima delove Iraka i Sirije i preti da destabilizuje čitav region. Na kraju, tu su i Evropljani kojima je konačno potreban dokaz da njihova spoljna politika, koja kombinuje upornu diplomatiju s doslednom primenom sankcija, na kraju može da bude uspešna.

Sada sve ukazuje na to da će i ova runda pregovora, koji traju već gotovo dvanaest godina, završiti novim produžetkom roka za postizanje dogovora. Prošlog novembra obe strane sklopile su okvirni sporazum kojim je bilo predviđeno pronalaženje konačnog rešenja u roku od šest meseci. Sporazum tokom leta nije postignut i rok je produžen za još pola godine. Sada se ponovo čini da dogovora opet neće biti i da će rok morati ponovo da bude produžavan. Svako ko ne poseduje dar za beskonačno strpljenje kojim su obdarene profesionalne diplomate te pregovore mora da oceni kao predstavu teatra apsurda.

Pregovori su postali sami sebi svrha

To je mana politike koja do rezultata želi da stigne veoma istrajnom primenom diplomatskih sredstava, uključujući i pristanak na vrlo dugotrajne pregovore. Nakon bezbrojnih sastanaka, pregovori su dospeli u ćorsokak, svaki argument ponovljen je već hiljadu puta na obe strane, svi i dalje istrajavaju na svojim poznatim pozicijama. Za vladu u Vašingtonu uspeh predstavlja to što je Iran radikalno smanjio svoje kapacitete za obogaćivanje urana. Cilj je da se zemlja dovede u stanje u kojem bi joj bilo potrebno bar godinu dana do izgradnje sopstvene atomske bombe. Na taj način, Zapad bi dobio dovoljno vremena za reakciju u slučaju potrebe.

Za režim u Teheranu uspeh u pregovorima je čista suprotnost: zadržavanje što većeg broja centrifuga za obogaćivanje urana koji je potreban za izgradnju bombe. Čuvari revolucije i zagovarači tvrdog stava u Teheranu su, naime, pitanje ulaska Irana u krug atomskih sila proglasili pitanjem nacionalne časti – mada oni te namere, naravno, i dalje demantuju. Ipak, proteklih desetak godina Iran je svoje nuklearne tehnološke potencijale vrlo dosledno razvijao, do današnjih, već dramatičnih razmera. Zapad je Teheranu ponudio sve mogućnosti za razvoj civilnog atomskog programa ali vlasti u Iranu traže ukidanje sankcija takoreći kao neku vrstu preduslova za dalje pregovore i ne pristaju na neku ozbiljnu kontrolu smanjivanja svog nuklearnog potencijala.

Da li je potrebna pauza u pregovorima?

Na tim pozicijama su obe strane već godinama. Činjenica je „da smo u brojnim pitanjima još veoma udaljeni jedni od drugih“, naglašava nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer.

Neki posmatrači su pre poslednje runde pregovora tvrdili da je za obe strani previše toga u igri, da bi mogli da dozvole sebi neuspeh. Ali večito produžavanje roka za postizanje sporazuma u međuvremenu se više ne može tumačiti kao pozitivan signal. Sve dok interne borbe za moć u Teheranu blokiraju bilo kakav stvaran napredak pregovora, možda bi iskrenije bilo da se pregovori do daljeg jednostavno zamrznu.

Naravno da Zapad ne želi da destabilizuje predsednika Rohanija, ali dokle god on u svojoj kuće nije u stanju da nametne svoju poziciju, nema velike svrhe truditi se oko njega kao međunarodnog partnera. S druge strane, ne postoji pravo poverenje prema Irana koje bi Zapadu omogućilo neki politički ustupak unapred, s opravdanom nadom da će mu to kasnije biti pošteno vraćeno. Na povratak Irana u međunarodnu zajednicu kao i na odnos koji bi bio obeležen manje mržnjom i ideologijom, a više razumnom saradnjom, moraćemo, nažalost, još da sačekamo.