„Priznanje aneksije Krima – bankrot za EU“

Dojčlandfunk: Konflikt u Ukrajini je ponovo prvi na dnevnom redu svetske diplomatije. Pooštreni tonovi na samitu G20 u Brizbejnu i, posle nekoliko nedelja pauze, novi ratni sukobi na istoku Ukrajine. Nemački šef diplomatije Štajnamjer putovao je u Kijev i Moskvu. Gospodine Išinger, da li i dalje verujete u sporazum iz Minska, koji predviđa i prekid vatre?

Volfgang Išinger: To je jedino što imamo i zbog toga – da iskoristim poznatu konstrukciju – nemamo alternativu osim da se držimo tog sporazuma. Nema drugog osnova za bilo kakav pomak. Problem kod dogovora iz Minska je da na osnovu njega dalje bilateralno pregovaraju Kijev i Moskva. Nije posebno dobra ideja da za stolom imate jednog jakog i jednog slabog – tada uglavnom ovaj slabiji ostane kratkih rukava. Stoga su mnogi pametni posmatrači, nemačka vlada, ali i vlada u Kijevu predlagali da proces treba proširiti. Premijer Jacenjuk je izrazio nadu da bi sporazum iz Minska bio na stabilnijim nogama ukoliko proces ne bi bio bilateralan nego praćen, nošen i kontrolisan i od strane Evropske unije i svakako Sjedinjenih Država. Mislim da je to dobra ideja koju uvek treba ponavljati našim ruskim sagovornicima. To i radimo. Za sada još nije bilo nastavka razgovora iz Ženeve, iz aprila ove godine, ali za to nikada nije kasno.

Ali teško da u Moskvi imaju preterano poverenje u EU i SAD.

Tako je to u diplomatiji. Došli smo u situaciju u kojoj niko ne želi da načini korak kojim bi mogao da izgleda kao gubitnik. To, između ostalog i iz unutrašnjepolitičkih razloga, ne želi ni predsednik Putin, ni ukrajinsko rukovodstvo, ali ni Zapad. Stoga je potpuno nerealno očekivati od Putina sada neku vrstu pokajanja.

Šef rusko-nemačkog foruma, socijaldemokrata Matijas Placek predlaže da EU prizna realnost da sada Krim pripada Rusiji. Zar to ne bi bio dobar način da se brzo okonča kriza?

To bi naravno bila objava bankrota od strane EU i Zapada. To ne bi bio početak procesa nego njegov kraj. Ne možemo da sklapamo ugovore na štetu trećeg. Zapanjujuće bi bilo da sada, posle svega što je rečeno, priznamo aneksiju Krima na štetu Ukrajine. Ne! Ali takođe ne bi bilo ispravno sada izaći sa zahtevom da se Krim vrati Ukrajini. To je nerealno. Ispravno je tu temu posmatrati sa pravnog stanovišta i baviti se stabilizacijom Ukrajine. Krimu, čiju aneksiju ne priznajemo niti ćemo ikada priznati, možemo da se vratimo kada za to dođe vreme. First things first!

Ali mnogi ljudi imaju utisak da je ovo borba protiv vetrenjača, da Evropska unija želi povratak na stanje koje je nemoguće kada se radi o Krimu i istoku Ukrajine.

Ne smemo zaboraviti da ova teška kriza evropske bezbednosti nije samo kriza za Ukrajinu i strateški poraz za Rusiju. Moskva ovime ne dobija ništa. Poverenje u Rusiju je žestoko narušeno, rublja pada i tako dalje. Ovo je kriza koja treba da interesuje čitav svet. Ukoliko pouka krize bude – a ja se nadam da neće biti – da su bolje zaštićene zemlje koje imaju atomsko oružje, koja će se onda država sa nuklearnim ambicijama odreći tih ambicija? Ukrajini je 1994. rečeno: dajte nuklearno oružje, a mi vam garantujemo granice. Nedopustivo je da poruka krize bude da je bolje razviti ili nabaviti atomske bombe jer su u suprotnom granice nezaštićene. To je samo primer zašto je ovo više od krize koja se može rešiti površnim ustupcima. Zato ovu ideju o priznavanju Krima kao ruske teritorije smatram najgorim savetom koji sam čuo u poslednje vreme.

Videli smo da je Putin u Brizbejnu bio izolovan. Često se tokom karijere imali posla sa državnicima poput ruskog predsednika. Koja je sada njegova taktika?

Mislim da je rusko rukovodstvo pred velikim problemom. Sa jedne strane za ovaj moćnički šou dobijaju očekivano snažnu podršku u sopstvenom narodu. Ponavljam da ne možemo očekivati da se Putin povuče i pokaje. To se neće desiti. Stoga ne mislim ništa dobro o javnim inscenacijama u kojima se strane međusobno optužuju. Treba nam proces iza zatvorenih vrata, razgovori poput onih koje mesecima kancelarka vodi lično sa Putinom. Treba nam i stalni profesionalno vođeni multilateralni proces daleko od televizijskih kamera – kontakt grupa, ženevski format uz puno učešće EU i naravno Rusije, možda i pod okriljem OEBS-a. Tako se može pokrenuti diplomatski proces na čijem kraju niko neće izgubiti obraz, a situacija će biti stabilna, bez pucanja. I na posletku: neprimereno je očekivati brzo rešenje konflikta. Treba nam strateško strpljenje. Trajaće mesecima, možda godinama. Hektika i panika nisu poželjni. Strpljenje, opuštenost, bez uzbuđivanja – samo tako ćemo ostati u dijalogu sa Rusijom i biti u poziciji da dugoročno rešimo problem.

*Volfgang Išinger, 1946, je nemački pravnik i bivši diplomata koji je delovao kao posrednik u ukrajinskoj krizi. Ovaj bivši ambasador Nemačke u SAD i Velikoj Britaniji imao je ključnu ulogu u kreiranju nemačke politike na Balkanu, pre svega u pogledu sukoba u Bosni i na Kosovu. Od 2008. vodi Minhensku konferenciju o bezbednosti, na kojoj se jednom godišnje okupljaju najznačajniji svetski političari i diplomate.